Archive for mart 2010

Bankrot Amerike

mart 27, 2010

Novi zakon o zdravstvenom osiguranju u Americi povećaće tokom naredne dekade deficit za oko 2 triliona dolara, i odvesti javni dug u zonu od preko 90% GDP (ovo je procena CBO, u stvarnosti će, kao i uvek biti mnogo gore nego što vlada predviđa). 1,5 triliona potrošnje u zadnjih godinu dana na bailoute i fiskalni stimulus, plus novi entitlement program koji niko ni predstavu nema koliko će dugoročno da košta, povrh već postojećih programa (Medicare, Medicaid, Social security koji će trošiti uskoro 70% federalnog budžeta) šalju američku državu u zonu potrošnje evropskih država blagostanja, bez poreske strukture koja to može da plati.

Finansijska tržišta na ovo reaguju na sledeći način. Pre nekoliko dana je objavljeno da po prvi put u modernoj istoriji postoje privatne obveznice koje daju veći godišnji prinos od zapisa amerikog federalnog trezora: obveznice američke firme Berkshire Hathaway Inc. u vlasništvu Vorena Bafeta daju za 3,5% manji godišnji prinos od federalnih obveznica sličnog roka dospeća. To praktično znači da finansijska tržišta veruju da je u ovom trenutku rizičnije pozajmljivati Baraku Obami nego Vorenu Bafetu, tj da je verovatnoća bankrotstva američke države veća od verovatnoće bankrotstva Bafetovog finansijskog konglomerata.

Konsekvence su jasne: ukoliko se postojeći trendovi nastave, postoji vrlo značajan rizik da SAD izgube AAA kreditni rejting. To će značiti da će morati da plaćaju znatno višu kamatu imaocima postojećih američkih obveznica (prvensteno Kinezima i Japancima), kao i da će znatno teže moći da se dalje zadužuju, tj moraće da ponude još više kamate za nove obveznice, što znači veće poreze za američke građane da se taj dug plati, i tako redom. To će onda značiti ili potpuni bankrot, ili drakonsko povećanje poreza na evropski nivo da se smanji deficit koje bi praktično značilo dugoročno ubijanje bilo kakvog ekonomskog rasta (kao što je i u Evropi ubijen), ili pak drastično kresanje državne potrošnje. Tu se mogućnosti iscrpljuju – nema četvrtog izlaza (osim možda inflacije, koja je najgogra opcija od svih). Pitanje je samo da li će Amerika imati snage da izabere treću opciju. Ja sam sve skeptičniji u tom pogledu. Mislim da na srednji rok njih čeka evropska sudbina, ne nužno grčkog tipa (mada ni to nije isključeno), ali sudbina stagnantne, prezadužene, i preoporezovane države blagostanja. Mislim da je za mnogo godina sa Amerikom najjačom tržišnom privredom u svetu – gotovo.

Advertisements

Cipele i paradoks intelektualnih prava

mart 27, 2010

Intelektualci su poznati kao jedna od najsujetnijih sorti kada je u pitanju njihov rad. Često ta sujeta ide čak dotle da su spremni i oko najmanje zapete naprave dreku do neba. Ne dao Bog da im „maznete“ ideju ili čak neovlašćeno prenesete njihov tekst na svom sajtu – tada će se pored neba otvoriti i Zemlja, spremna da vas proguta pravo u deveti krug pakla sa sve cipela. To je cena jednog od najvećih smrtnih grehova počinjenih prema klasi intelektualaca – kršenja „autorskih prava“.

Dragoljub Žarković, tako, u najnovijem broju „Vremena“, u tekstu pod naslovom „Sindrom para cipela“ a sa nadnaslovom „slučaj u nastajanju“, najavljuje nešto kao „slučaj“, ne baš „pravni slučaj“, već pre nekakvu aferu, čaršijsku bruku glede kršenja intelektualnih prava. Naime, sajtovi Peščanik i NSPM su, prema D. Žarkoviću, neovlašćeno preneli nekoliko tekstova iz nedeljnika „Vreme“, što prema njemu predstavlja drastično kršenje prava intelektualne svojine, tačnije – krađu.

Glodur „Vremena“ ovde nastavlja „slučaj“ koji je pokrenuo Teofil Pančić u jednom od prethodnih brojeva ovog nedeljnika, u tekstu Paradoks cipela. Evo kako Pančić rezonuje o ovom paradoksu:

Stvorili smo svet u kojem se novine – ili muzika, ili filmovi – mogu besplatno daunloudovati sa interneta; međutim, par cipela ili veknu hleba ne možeš da daunlouduješ sa neta, ni legalno ni piratski! A trebaju ti nasušno, jer još nemaš sajber-noge i sajber-stomak. Kako onda novinar da kupi cipele ili hleb, ako je njegova roba džabalesku, a roba drugih i dalje podleže starom, dobrom plaćanju?!

U ovom argumentu, na prvi pogled, nema ništa sumnjivo. Obućar zarađuje hleb nasušni tako što pravi i prodaje cipele, a intelektualac-novinar tako što stvara i prodaje ideje. Ako pokušaš da do cipela dođeš neovlašćeno (besplatno), ti si sasvim sigurno lopov, jer si prekršio vlasnička prava obućara. Ista logika, ide dalje argument, vredi i za intelektualnu svojinu.

I pored primetne nelagode – jer se stvar u konačnici svodi na jednu tako prizemnu stvar, odnosno pare – za ovu priliku su i D. Ž. i T. P., prihvatili tu logiku „postvarenja“, pa podveli ideje pod robu. Ja želim da, sasvim idealistički, branim uzvišenost poziva intelektualaca i da zastupam tezu da ideje nisu roba. Štaviše, pokušaću da nabacim par argumenata da je odbrana prava „intelektualne svojine“ u direktnoj suprotnosti sa zalaganjem za svojinska prava, te da stoga pradstavljaju nelegitiman zahtev.

Prava svojine svoj legitimitet crpu iz činjenice prirodne oskudice, kao i nečega što se zove princip neprotivrečnosti – naime, ne mogu dva čoveka istovremeno legitimno polagati prava na istu stvar, jer vlasništvo nad nekom stvari per definitionem isključuje pravo svih ostalih na posedovanje te stvari. To je tako u svetu materijalnih stvari.  Za razliku od materijalnih stvari, ideje ne zadovoljavaju ovaj uslov. Ja, naime, mogu sasvim legitimno i istovremeno zastupati iste ideje koje ima i bilo ko drugi, ali ne mogu nositi ničije cipele istovremeno kad ih nosi i njihov vlasnik (osim ako mi ih on prethodno ne ustupi ili proda).

Svet ideja ima tu neobičnu osobinu da je beskonačno deljiv a pri tome njegov „original“ ostaje ceo. Ako neko fotokopira knjigu koju sam ja kupio, meni i dalje ostaje knjiga (moje vlasništvo), a intelektualni sadržaj knjige je udvostručen. Ovaj proces može da se ponavlja unedogled a da pri tome moja knjiga ne izgubi ništa od svojih prvobitnih osobina. Svet materijalnih stvari, na žalost, tu osobinu ne poseduje. Tu vladaju zakon neprotivrečnosti i oskudica, oličene u pravu svojine kao pravnom izrazu principa neprotivrečnosti. Ako mi neko ukrade knjigu kao materijani predmet u mom vlasništvu, ja više neću imati knjigu. Ako neko fotokopira ili preuzme ideje iz te knjige, meni još uvek ostaje knjiga, tako da je u tom slučaju besmisleno govoriti o slučaju krađe ili neovlašćenog preuzimanja. Ideje se ne mogu „ukrasti“. (Da se razumemo, ne radi se o plagiranju, jer su sajtovi Peščanik i NSPM potpisali Pančića, odnosno Žarkovića, kao autore tekstova.) Dakle, ne postoji „paradoks cipela“; cipele su jedna sasvim neparadoksalna stvar, koja podleže principu identiteta. Paradoksu u tom smislu podležu ideje, tačnije, polaganje vlasničkih prava nad intelektualnom svojinom.

Dragoljub Žarković kao poseban skandal navodi okolnost da su od inkriminisanih „šest (i brojem: 6) preuzetih tekstova pet (i brojem: 5) bilo je „zaključano“ za čitanje, osim za pretplatnike na elektronsko izdanje nedeljnika „Vreme“.“ Ovim on, u stvari, priznaje jednu veoma važnu stvar – a to je da se u svetu ideja oskudica može stvoriti samo na veštački način. No, veštački stvorena oskudica tamo gde je inače po prirodi stvari nema, ne može nikad da povlači pravo svojine koje sledi iz prirodne oskudice. Onda to nije prirodno pravo, nego veštački stvoreno „pravo“.

Pančić je tu još radikalniji: On umesto lamenta nad otključavanjem „zaključanog“ i kakvog-takvog argumenta koji nudi njegov glodur, autoritativno zahteva – „da sam ja neka vlast“ – da se svi tekstovi drže pod „ključem“, da se kaštiguju neobuzdani korisnici interneta i preobrati ih se u stare dobre čitače novina. Teško je zamisliti viši stepen ludističke osupnutosti u eri interneta od ove koju reprezentuje Teofil Pančić i zastupnici prava „intelektualne svojine“, jer njihov apel da ukažu na jedan „slučaj“ nije ništa drugo nego apel za povratak u varvarstvo.

I tu dolazimo do još jednog važnog argumenta protiv „svojinskih intelektualnih prava“. „Intelektualna prava“ nisu prava koja država treba da štiti, nego se radi o „pravima“ koje država proizvodi putem legislature. Dakle, samo država svojim represivnim aparatom prinude i kontrole može da garantuje postojanje tih „prava“, u prirodi ona ne postoje. „Ključ“ tih prava, za kojim tako vape ljudi iz „Vremena“, u rukama je države. Zahtevanje autorskih prava, tj. prava intelektualne svojine, predstavlja poziv državi da kontroliše i „zabravljuje“ slobodan protok ideja u ime izmišljenih „autorskih prava“.

Da je ovo tačno, dokazuje i okolnost da totalitarna država najbolje „zaključava“ i kontroliše ideje, pa verovatno i najbolje štiti „intelektualnu svojinu“. Sećam se jednog svedočenja Džordža Šoroša, koji opisuje kakve je neprilike komunističkom režimu zadavala fotokopir mašina. Šoroš tu kaže:

Nekoliko postojećih kopirki u to vrijeme u Mađarskoj držano je pod ključem, zbog straha od širenja propagande i raspačavanja nepoćudnih materijala. Nakon nekog vremena, kad je u zemlju uvedeno više uređaja, Partija je počela gubiti kontrolu nad širenjem informacija.

Danas su fotokopir mašine passe, ali internet je svakako njegova savršena zamena, i zajedno sa torrentom, raznim proksijima i sličnim programima, sačinjava idealan kalauz za razvaljivanje brava na kapijama ključara i zaštitnika „intelektualne svojine“. Internet je postao moćno oružje protiv stvaranja veštačke oskudice informacija i protiv tzv. prava intelektualne svojine.

Zdravstveno osiguranje u SAD

mart 26, 2010

Američki Kongres je izglasao a predsednik Obama potpisao novi zakon o zdravstvenom osiguranju kojim se uvodi niz dodatnih državnih intervencija i regulativa koje predstavljaju prvi korak ka potpunoj nacionalizaciji zdravstva. Između ostalog, zakon sadrži nove subvencije za kupovinu osiguranja, sijaset novih regulativa (poput zabrane osiguranjima da naplaćuju više onima sa „preexisting conditions“ itd), i što je posebno zanimljivo, naredbu svim građanima SAD da kupe privatno osiguranje ili u suprotnom plate globu. Ova odredba bi prva mogla da se nađe na udaru tužbi Vrhovnom sudu kao protivustavna. Dobar rezime cele priče imate ovde.

Drug Fidel Kastro je već čestitao drugu Obami na ovom istorijskom uspehu u uvođenju socijalizma. Mada mu je i zamerio da ne napreduje dovoljno brzo na planu imigracije i klimatskih promena.

No, drugarice i drugovi sa Peščanika se ne slažu sa mišljenjem druga Fidela o drugu Obami. Oni misle da je drug Obama pion osiguravajućih kompanija koji je prodao „javnu opciju“ (eskplicitnu nacionalizaciju zdravstva odmah). Drug Fidel je ipak ostario i omekšao.

Moram ipak da utešim drugove i drugarice sa Peščanika, i da im kažem da je drug Obama potpuno i iskreno posvećen socijalizmu i da je ovaj zakon samo privremeno rešenje. Evo ovde šta on stvarno misli. I planira.

P.S. Zanimljiva jazz obrada.