Archive for april 2010

Matematička ekonomija najprodavanijeg srpskog pisca svih vremena!

april 9, 2010

Surfujući po netu, u potrazi za radovima o Kantu na srpskom jeziku, naleteo sam na online knjigu Dr Miroslava Kuke „Kantov projekat trajnog mira: Paradigma stanja svesti slabijeg“. (Kant’s project of eternal peace – paradigm of weak person’s state of mind,
(53 pages), e-publication, 2010.) Odmah mi je zapao za oko impresivan opus ovog autora raskošne bio-bibliografije. Čovek tek što je zagazio u petu deceniju života, a već je potpisao autorstvo 50 knjiga i oko stotinjak naučnih radova! Moje divljenje je imalo epifanijsku tačku u saznanju da sam naleteo na najtiražnijeg (ajde, dobro, Šešelj je verovatno tiražniji) i najproduktivnijeg srpskog pisca svih vremena – 800 000 prodatih naslova, bre!

Svoju blistavu karijeru ovaj mladi univerzitetski profesor (rođ. 1968.), kako to sa ponosom ističe, započeo je u Službi iliti Državnoj bezbednosti, za koju radi od 1993. do kraja 1990-tih. Potom osniva Republikansku stranku Srbije, čiji je i predsednik. Njegov naučni opus je impozantan, polje njegovih interesovanja neverovatno raznoliko, njegova duh zaista ne poznaje ograničenja – tu su fizika, matematika, informatika, religija, filozofija, ezoterija, pedagogija, psihologija…  Malo je reći da je naš doktor renesansna ličnost i erudita. „Sedam knjiga za sedam dana“ – kako glasi naslov u jednim novinama, koje su svojim čitaocima odlučile približiti vanredne moći našeg Stvaraoca – neopozivo aludira na božansku sposobnost stvaranja sveta iz ničega. U njemu je ostvarena harmonija duha i tela, fizike i psihe, što su odlike Genija. On poznaje borilačke veštine – crni pojas treći dan u karateu. On je plivač maratonac, olimpijac. Savršenstvo sklada u ljudskoj osobi. Gospodin Miroslav Kuka je takođe i mason, Gros Meister, štaviše, kao i vlasnik agencije TET-A-TET Security.

Skrol...

Snabdeven svim ovim informacijama, sa najvećim interesovanjem sam pristupio čitanju pomenute knjige o Kantovom shvatanju večnog mira kao „paradigmi stanja svesti slabijeg“. Sadržaj je obećavao, naročito poglavlja 4-8. Posle letimičnog pregleda uvoda prešao sam na dotična poglavlja. Tekst mi se učinio jako poznatim. Vrlo brzo sam shvatio i zašto: Bio je to, naime, copy-pasteovan tekst „Pax americana kao pax kantiana“, koji smo napisali Ivan Janković i ja 2003. godine (prvo na sajtu NSPM i u „Helsinškoj povelji“, potom i na „Katalaksiji“ u neznatno izmenjenoj verziji, dok je konačna verzija teksta (opet sa nekim, ali ne mnogo radikalnim izmenama) objavljena u časopisu „Srpska politička misao“ 2007.). Da se radi o grubom plagijatu, čitalac može lako utvrditi ako uporedi naš pomenuti tekst od poglavlja „Kant protiv politike appeasmenta“ sa 4. poglavljem Kukine knjige. Na žalost, online je dostupan samo početak tog 4. poglavlja, pod naslovom „Korelativnost Kantovih stavova i aktuelnog političkog trenutka“, dok se po podnaslovima 5-7 vidi da su identični sa podnaslovima našeg teksta), ali čitalac može nastaviti čitanje kliknuvši na link ka našem tekstu (ovde je konačna verzija našeg teksta, da dam i nju, pošto ne znam koju je verziju u nastavku kopirao), ili jednostavno naručivanjem knjige dr M. Kuke, po ceni od tričavih 500 evra.

copy-paste

Original falsifikata

Khmm, sad mi je, dakle, malo jasnije kojom metodologijom je dr Miroslav Kuka došao do impozantne brojke od 50 knjiga i 100 naučnih radova i članaka u 10 godina akademske karijere (ako delovanje u Službi shvatimo kao pripremu za akademsku karijeru). Ipak, pošto smo Ivan i ja dosledni libertarijanci, deklarisani protivnici copyrighta i, pre svega, i iznad svega – ljudi humanisti, ne znam kako uopšte možemo da reagujemo na ovaj čin, osim ovog našeg moralnog apela umišljenih autora, braneći svoju Autorsku Čast. Nekad davno je najveća čast za autora bila da njegove mudrolije završe kao mudrost iz „glave cijela naroda“. Tek potom su došle akademske trice sa imenima i prezimenima i citiranjem, tako je stvoren Autor. Lepo je gledati kako se stara tradicija ponovo vraća na mala vrata copy-pasteovanja. Njenu obnovu i treba da nose renesansne ličnosti poput dr Miroslava Kuke. I lepo je videti da je ta stvar tako dobro primljena u narodu.

Ali, sve to i nije toliko bitno, to je svet ideja. A u taj svet ideja, kao što je podučavao Platon, ne ulazi se bez znanja matematike. A evo šta nam kaže matematika intelektuanog volumena Miroslava Kuke – najprodavanijeg srpskog pisca svih vremena! Sve u svemu, naš profesor je dosad prodao oko 800 000 naslova, uz bagatelnu cenu od 600-900 evra po knjizi. Samo od prodaje knjiga dr Miroslav Kuka je, dakle, ostvario promet (ako je prosečna cena knjige 800 evra, recimo) od oko 640 miliona evra. Neke knjige imaju i po 5 izdanja godišnje, u tiražu od po 10 000 komada, kao što je to slučaj sa poznatim bestselerom „History of Religion, Argument of Atheism“, koja se prodaje po ceni od 899 evra. Ima i nekih koje su imale i po 15 izdanja godišnje, sa tiražom od po 140 000, što je standardno za srpske uslove, jer zna se da Srbi vole mnogo da čitaju. Deca gladna, imanje propada, nema para ni za lek, ali svaka kuća u Srbiji mora da ima bar po primerak knjige (ili paket od 3 primerka) dr Miroslava Kuke. To se zove kulturni preporod naroda srpskog.

Plagijat našeg teksta o Kantu, inače, spada u „tehničku“ literaturu, što joj znatno smanjuje cenu na tričavih 500 evra po primerku. Jedini problem je što se „tehničke knjige“ prodaju u paketu od 3 komada (što je najjeftinija opcija za tehničke knjige, može i 6 primeraka po izboru, 12 ili celu ediciju za 23 000 evra), pa bismo morali izdvojiti celih 1500 evra za zadovoljstvo čitanja onog što smo napisali. Al šta bi me to koštalo da živim, na primer, u Švajcarskoj? Poručim lepo odmah ceo tiraž i pretplatim se na sledeće izdanje, za cenu ne pitam. Zna se da čitanje ima katarzičke moći, pročišćava duh i telo – a i lovu. A to se ne može naplatiti.

Advertisements

RAP i libertarijanizam

april 6, 2010

Nakon manje od tri meseca od kako je okačen na YouTube, sada već legendarni spot „Keynes vs. Hayek: Fear the Boom & Bust“, videlo je preko 6 miliona ljudi.

A ovde možete pogledati prezentaciju na kojoj John Papola objašnjava kako je nastala ideja da se od najpoznatije ekonomske svađe 20. veka napravi rap stvar, kao i zašto je baš rap najpodesniji muzički izraz za libertarijanske ideje.

Pejović u Peščaniku

april 4, 2010

Ovo je moje pismo koje sam poslao autorkama Peščanika, ali su one odlučile d aga ne objave.

U tekstu Vojislava Pejovića objavljenom na Peščanik teško je naći i jednu jedinu tačnu tvrdnju. Njegov tekst skoro zvuči kao parodijski prikaz lažnih predstava američkih mejnstrim medija o čajdžijama, ali i voljenom Obami. Od prve do poslednje rečenice.

Pođimo od početka: „“Crnčuge, pederi, komunjare!“ – tako su čašćavani poslanici demokrata u Predstavničkom domu američkog Kongresa, dok su ulazili u zgradu u kojoj će, nedugo potom, izglasati zakon o reformi zdravstvenog sistema. „.

Ovo je čista laž koju su izmisilili Nensi Pelosi i članovi crnog kokusa demokrata. Šta se zapravo dogodilo tog dana je da su Nensi i njeni drugari iz tog kokusa, u jasnoj nameri da isprovociraju „prozivku“ od strane čajdžija koju će opisati kao „rasizam“, do Kongresa umesto tunelom koji vodi između dva doma (što je uobičajeno) prošetali ulicom kroz masu okupljenih čajdžija. Tu je bilo na hiljade ljudi, hiljade i-podova, kamera, mnogo predstavnika medija. Ipak, uzvike „crnčuge“ niko nije snimio. Ostalo je samo na „majke mi“ uverevanju Nensi i drugih demokrata. Novinar Endrju Brejbart, koji je bio pristuran je objavio nagradu najpre na 10 000 dolara, a onda povisio na 20 000 te konačno na astronomskih 100 000 dolara bilo kome ko bi ponudio snimak nekog čajdžije koji uzvikuje „crnčuge“ na tom skupu. Niko se nije javio. Zašto Pejović to ne notira umesto što ponavlja kao nespornu istinu laž koju je izrekla strana zainteresovana da čajdžije predstavi kao rasiste?

Par dana nakon glasanja, nekolikim demokratama su bačene cigle u prozore, objavljivane su slike njihovih porodica na internetu, dok je jedan poslanik iz Misurija na travnjaku ispred svoje kuće zatekao mrtvački sanduk.

Da, bačene su cigle nekim demokratama, ali je i jednom republikancu pucano u prozor. To Pejović ne pominje. Takođe, mrtvački sanduk je još jedna masna laž, ponavljana do besvesti od strane medija. Nikakav sanduk nije ostavljen na travljaku kongresmena iz Misurija, nego je grupa čajdžija držala „molitvu“ ispred njegovog travnjaka sa sandukom koji je simbolizovao sahranjivanje slobode i mrtve bebe koje će biti ubijene uz federalnu pomoć za abortuse za koju je taj kongresmen glasao http://biggovernment.com/jhoft/2010/03/25/coward-russ-carnahan-pushes-bogus-tea-party-lie-to-media-claims-prayer-service-with-coffin-was-a-violent-threat/ . I otišli su kući i poneli svoj „sanduk“ sa sobom koji je sada u garaži vođe te grupe. Nisu ga ostavili na travnjaku. Ali, da bi se ocrnile čajdžije izmišljeno je da su ostavili sanduk kao izraz pretnje kongresmenu.

Republikanci nisu…našli za shodno da ponude išta više od kozmetičkih intervencija na sistemu koji je za ovu zemlju bio i velika sramota i ekonomski kamen oko vrata.

Netačno. Kongresmen Pol Rajan je ponudio, a mnogi republikanci prihvatili, vrlo razrađen plan smanjenja državnog uplitanja u zdravstveno osiguranje, kroz ukidanje mandata i barijera poslovanju osiguravajućih firmi preko granica federalnih država što bi znatno pojačalo konkurenciju i smanjilo troškove, uz takođe ukidanje suludog sistema koji omogućava tužbe za lekarsku grešku sa astronomskim odštetama (na koju otpada značajan deo troškova osiguranja ali koju demokrati ne smeju da taknu jer nije u interesu njihovom jakom lobiju, aadvokatima): Ryan je ponudio takođe i radikalnu reformu Medicarea. To što se ljubiteljima komunističkog pristupa zdravstvenom osiguranju ti predlozi ne sviđaju ne znači da oni ne postoje, ili da su „kozmetički“.

stimulus daje dobre rezultate

Netačno. Što se najbolje vidi po tome što je nezaposlenost bila 7,6% kad je stimulus izglasan a sada je 9,7%. Videti ovde (http://michaelscomments.files.wordpress.com/2010/03/stimulus-vs-unemployment-feb2010-dots.gif.

Reforma zdravstva bi „po najozbiljnijim dostupnim procjenama, trebalo da smanji državni deficit za oko 140 milijardi dolara u slijedećih 10 godina

Netačno. Pomenuto takozvano „smanjenje deficita“ je posledica činjenice da su demokrate računale 6 godina potrošnje i 10 godina poreza, da bi umanjili tropškove. Kad uporedimo „jabuke i jabuke“, program nema suficit od 140 milijardi nego deficit od preko 200 milijardi. A to se sada ne vidi samo zato što porezi počinju odmah a usluge tek od 2014. Jedino tako program ima fiktivni suficit do 2020. A šta biva posle toga? CBO je morao da napravi skor onako kako im je predlog poslat, a on je namerno formulisan prevarantski. Naravno da će program konačno koštati 7-10 puta više nego što je sada projektovano, kao što je bilo sa svim drugim državnim programima, poput Medicarea i Medciada. I to neće platiti bogataši nego svi Amerikanci, kroz više poreze i racionisanje nege i velike liste čekanja, kao u Kanadi i svim drugim zemljama sa sličnim komunističkim sistemom.

Obama sa docrtanim hitlerskim brčićima

Koliko se sećam crtanje hitlerskih brčića, i naci znakova pored njegovog lika su bili sastavni deo mnogih protesta protiv Buša, pa to nije smetalo nikome. Napravljen je film koji govori o ubistvu GW. Buša. To je sve bilo ok a sada je problem. Ili je možda crtanje Bušu hitlerskih brčića izraz šarmantne slobode govora, o Obami izraz opasnog rasizma i psihopatije?

Veliko pitanje, zasad bez dobrog odgovora, glasi: zbog čega je najava zdravstvene reforme tako efikasno aktivirala prekidač za ludilo u glavama gnijevnih čajdžija?

Probaj pod „ekspanzija državne potrošnje nazabeleženih razmera koja u ovom tenutku iznosi 44% GDP (naspram proseka od 33% poslednjih 40 godina) što će voditi ili povećanju javnog duga na 90% GDP po nalazima CBO (nepopravljivo optimističkim) u narednih 7-8 godina ili drastičnom povećanju poreza za sve građane. I budžetski deficit od 10% GDP.“ Zar smo zaboravili „nezabeležene deficite“ pod Bušom od 2,5% GDP ? Ovaj je četiri puta veći pod Obamom sada. Nisu li to sve možda dobri razolzi da se neko razbesni, čak i ako nije rasista? To je bunt srednje klase protiv države koja bankrotira narod svojom potrošnjom čiji pravi cilj nije briga za siromašne nego povećanje moći političara u Vačingtonu. I potpuno je nestranačka i nadstranačka. Republikanski političari su bili dočekivani na nož skoro jednako kao i demokratski. Veliki broj njih je onemogućen da govori na čajankama. Samo salonski komunisti poput Pejovića mogu da to nazivaju „rasizmom“.

SAD, iako izdvajaju ubjedljivo najviše sredstava za zdravstvo po glavi stanovnika od bilo koje razvijene zemlje, imaju 45 miliona neosiguranih„.

Netačno. Ili „tačno ali nesitinito“. Najpre, ima iih 47 miliona po zvaničnim podacima. OD tih 47 miliona, bar 10 miliona su ilegalni stranci koji neće biti osigurani ni pod ovim sistemom. Dalje, oko 8,3 miliona zarađuju preko 50 000 godišnje, a dodatnih 8.7 miliona preko 70 000 godišnje, i dobrovoljno ne žele da kupe osiguranje, recimo jer su mladi i zdravi i ne treba im. Dakle, 17 miliona može da ima osiguranje kad god poželi, ali to neće jer ceni da im ne treba u ovom trenutku. Dalje, po istim ovim statistikama 45% onih koji su bez osiguranja su zapravo ljudi koji menjaju posao. Najveći broj njih ponovo dobija osiguranje u roku od nekoliko meseci. Zatim, ima nekoliko miliona siromašnih koji se kvalifikuju za Medicaid ali ne žele da se upišu tamo. Po podacima levičasrkog think tanka Kayzer Family Foundation zaista siromašnih osoba koje ostaju bez zdravstvenog osiguranja duže od dve godine u Americi je oko 8,2 miliona! Dakle, 6 puta manje od popularne cifre kojom mašu levičari.

U proteklih deset godina, dok su bogati bivali sve bogatiji, a sirotinja i ne-sasvim-sirotinja uglavnom ostajala tamo gdje je bila, stabilno je rastao i broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva. Njih trenutno ima oko 45 miliona, ili 14% ukupnog stanovništva, i brz uvid u njihovu demografiju pokazuje kako klasna nejednakost ne pati od sljepila na boje: procenat siromašnih i zdrastveno neosiguranih (društveno, dakle, veoma ranjivih) crnaca i Hispanoamerikanaca je otprilike dvostruko veći nego odgovarajuće stope kod bijelog stanovništva;

Ništa od ovog nije tačno. Ili je ponešto tačno ali ga opet treba uzeti sa ogromnim zrnom soli. Recimo, zaista ima 45 miliona siromašnih. Ali, koji su kriterijumi za definisanje nekog kao siromašnog. Ti kriterijumi postaju sve viši svake godine. Tako je jedino moguće i objasniti ovu Pejovićevu logičku vratolomoju po kojoj „sirotinja“ istovremeno stagnira, i postaje sve siromašnija.

Prosečan „siromašni“ danas u Americi ima veću kupovnu moć od medijalnog dohotka pre 30 godina! Prosečna siromašna porodica ima kuću, automobil, sve kućne aparate uključujući kompjuter,mašinu za sudove i veš, i živi u kvadraturi koja je veća od one u kojoj živi PROSEČNA švedska porodica. Ja verujem da bi mnogi iz evropskih „srednjih klasa“ vrlo rado bili „siromašni“ u Americi.

Što se tiče Crnaca i Hispano, nejasno je da li to Pejović ima neku rasističku predrasudu prema „crnčugama“ i Hispano. Zašto ne spomene recimo da Azijati i Arapi imaju natprosečan dohodak u Americi? Zašto njima ne treba pomoć federalnog Levijatana da bi ostvarili „američki san“? Ili će biti da politike koje su uvođene sa ciljem smanjenja siromaštva samo ohrabruju redistributivni mentalitet i cementiraju poziciju političkih elita koje ovlašćuju sebe da „brinu“ o Crncima i Hispanosima? Kako to da su crnci do 1960-ih napredovali mnogo brže na lestvici dohotka od američkog proseka i već bili razvili vrlo snažnu srednju klasu, i da su počeli da propadaju ekonomski tek kad je vlada uzela da ih „spasava“ kroz rat siromaštvu i afirmatinvu akciju? Ko su ovde pravi rasisti – oni koji misle da su svi ljudi jednaki i da imaju jednaka prava i obeveze ili oni koji traže poseban tretman za „ugrožene“, recimo „crnčuge“ koje smtraju nesposobnim da se sami brinu o sebi?

Antihrist Obama je izabran sa 53% glasova, i zasad pokazuje da je lider ozbiljnih namjera, čije političke sposobnosti samo budale mogu da potcijene„.

Obama je izabran sa obećanjem da je post-partijski predsednik koji neće povećavati poreze i da će iskoreniti korupciju. Danas je jasno da je on uveo enorman redistributivni program koji će da košta trilione u narednim decenijama, i da će već ove godine dramatično povećati poreze i vrlo verovattno predložiti uvođenje VATa. A o obećanju o iskorenjavanja korupcije od predsenika koji je podmitio raznim povlasticama za njihove države desetak kongresmena i senatora je zaista glupo i govoriti. Zato je njego rejting sa početnih 70% pao na manje od 45% sada, sa duplo više ljudi koji imaju izrazito negativno nego izrazito pozitivno mišljenje o njemu. Američki narod je izabrao guvernere Virdžnije u Njudžersija iz republikanske stranke, uprkos Obaminoj žestokoj kampanji za demokratske kandidate, a na kraju i republikanskog senatora iz „narodne republike“ Masačusets (sedište Tedija Kenedija) koji je obećao da će biti 41-i u Senatu koji će blokirati health care reformu, opet uprkos Obaminoj žestokoj kampanji za demokratskog kandidata. Po svim procenama, demokrate čeka gubitak predstavničkog Doma u novembru, a možda i Senata. Koliko samo ima rasista, i „debelovratih“ bigota u toj Americi…Pejović bolje da beži što pre odatle u neki evropski raj (recimo Grčku ili Španiju), pre nego debelovrati Teksašani opet preuzmu dizgine.

Gligorov i Grčka

april 2, 2010

Gligorov je prevazišao sebe. U novom tekstu, on kaže se da je pogrešno verovanje da je neodrživa javna potrošnja, odnosno previsok javni dug uzrok problema u Grčkoj. Po autorovom mišljenju, pravi problem je spoljnotrgovinski deficit! Mnogo uvoze (i troše) a malo izvoze. Problem u Srbiji je sličan. Ali, pošto Grci nemaju svoju valutu, nego opaki evro, ne mogu ni da je obezvrede i podstaknu izvoz, te tako reše sve probleme ukljucujući dug, nego moraju da primenjuju bolnu i nesavršenu medicinu smanjenja državne potrošnje. Ali, za Srbiju nema zime, pošto ona ima svoj dinar, pa može da inflacijom obezvredi domaće dohotke koliko god hoće bez njihovog nominalnog smanjenja i tako da predupredi krizu. Kad se zemlja nađe u krizi duga, štednja i kresanje izdataka su samo nesavršena imitacija prave first-best politike, a to je inflatorno osiromašenje domaćeg stanovništva. Po Gligorovu dug od 100% GDP nije nikakav problem samo ako imaš svoju valutu i guvernera centralne banke voljnog da naštampa para koliko treba.

Međutim, ako se uzrok ispravno identifikuje, nivo javnog duga i promene u nivou javne potrošnje, na dole ili na gore, ne rešavaju stvarnu krizu. Pitanje sa kojim se suočavaju i Grčka i Srbija, pa i balkanske zemlje u celini… jeste visok deficit u razmeni sa inostranstvom. Ovaj deficit, uz to, nije razvojni, da se tako izrazim, jer se ne pozajmljuje novac u inostranstvu da bi se uvezla oprema kako bi se proizvodilo za izvoz. Već je posledica prevelike potrošnje, kada je reč o domaćinstvima, i ulaganja u usluge i nekretnine, kada je reč o preduzećima. Usled čega je potrebno smanjenje potrošnje kako bi se servisirali dugovi prema inostranstvu.

Dakle, ideje grčke vlade da će išta promeniti merama budžetske štednje i-ili povećavanjem poreza da smanji javni dug i poboljša svoj kreditni rejting su čista glupost. Sve što treba je malo kreativnih mera centralne banke, malo manipulacija deviznim kursom. Zaista, kome bi mogla pasti na pamet tako idiotska ideja da kad si prezadužen treba da štediš i „stežeš“ kaiš da bi vratio dugove. Kad možeš lepo da falsifikuješ knjige.

Ideja o podsticanju izvoza kao pozitivnoj ekonomskoj politici je vrlo stara merkantilistička doktrina iz 17 veka. Ona se temeljila na pogrešnom verovanju da se bogatstvo jedne zemlje ogleda u količini zlata koju poseduje. Da bi se maksimizovala količina zlata merkantilisti su predlagali mere koje bi sprečile njegov odliv iz zemlje i podstakle priliv iz inostranstva: što će reći maksimizovati izvoz, a minimizovati uvoz. Zato su na jednoj strani bile uvođene subvencije i državni krediti izvoznim firmama, a na drugoj strani carine i druge restrikcije uvozu. Naravno, klasični ekonomisti, Smit i Rikardo su opovrgli ove besmislice u 18 i ranom 19 veku dokazujući da se realno blagostanje svake zemlje sastoji u količini dobara i usluga koje se mogu dobiti bilo proizvodnjom unutra bilo trgovinom spolja, a ne u količini zlata. Mera blagostanja jedne zemlje nije razlika između izvoza i uvoza, već njihov zbir, koji pokazuje koliko je dotična zemlja integrisana u međunarodnu podelu rada. Smit je doktrinu trgovinskog bilansa nazvao „vrhunskom sofisterijom proizvođača kojom su oni pomutili zdrav razum čovečanstva“. Spoljnotrgovisnki deficit je samo računovodstvena kategorija koja ne govori ništa o zdravlju ekonomskog sistema. Amerika ima ceo 20 vek trgovinski deficit, ali se on pokriva velikim kapitalnim suficitom. Amerika je mogla da izvozi mnogo manje nego što uvozi jer je bila najbolja destinacija za ulaganje stranog kapitala kojim je finansiran veći uvoz (što je dobra a ne loša stvar).

Moderni merkantilisti poput Gligorova sada ređe zagovaraju starinski trgovinski protekcionizam, a znatno češće manipulacije deviznim kursom da bi se domaća valuta obezvredila i time domaća dobra učinila veštački jeftinim napolju, a strana veštački skupim unutra: ali, cilj je isti kao i u 17 veku, podstaći izvoz i suzbiti uvoz. Gligorovljeva inovacija je verovanje da merkantilizam ima moć i da eliminiše opasnost od fiskalnog bankrota države.

Dodatno treba zapaziti ponavljanje one u Srbiji vrlo popularne udarničke filozofije „podsticanja proizvodnje“. Ulaganja u usluge i nekretnine su traćenje para po Gligorovu, samo mašine za fabrike su dobro uložen novac. Ali, čak ni one nisu uvek dobre, već samo ako proizvode za izvoz. Ako proizvode za naše ljude onda to podstiče grčki scenario jer povećava potrošnju, i remeti spoljnotrgovinsku ravnotežu. Idealno bi bilo da ljudi u Srbijji ništa ne jedu i ništa ne troše, već samo proizvode za izvoz. Da uvoz bude nula, a sve što se proivede u Srbiji da se izveze. Kakav bi to superioran trgovinski bilans napravilo! Opasnost od bankrota države poput grčkog bi zauvek nestala! U toj Gligorovljevoj merkantilističkoj Nirvani, država bi mogla da troši ako hoće i svih 100% GDP bez opasnosti od bankrota, jer bi dinar bio skoro na nuli, zajedno sa dohotkom stanovništva. Ne bi postojala nikakva opasnost da „banke, preduzeća i domaćinstva“ traće pare na usluge, nekretnine i ostale podrivače razvoja, jer ništa od toga ne bi ni postojalo. Barem ne u Srbiji.