Archive for maj 2011

Zlatni standard u Juti

maj 29, 2011

Američka savezna država Juta dozvolila je da se u transakcijama koriste zlatni i srebrni novac umesto dolara. Nekoliko drugih država razmatra uvođenje sličnog zakona. Ako se ova tendencija nastavi, rezultat bi mogao da bude postupni povratak zlatnom standardu.

ALi, treba biti skeptičan prema ljudima iz estalbišmenta koji propagairaju „zlatni standard“, poput Steve Forbsa. To o čemu oni govore nije stvarni zlatni standard gde bi se plaćalo u zlatu i valute bile samo oznaka neke težine zlata, nego takozvani gold-exchange standard gde bi dolar samo bio vezan za zlato nekom fiksnom cenom i a zlato bilo dostupno samo centralnim bankama drugih zemalja, ali ni jedan privatni građanin ne bi imao pravo da ga poseduje. U tom sistemu nema nikakvih transakcijama zlatom i postoji veliki prostor za inflaciju. To je sistem projektovan Bretton Woods sporazumom i koji je bio na snazi do 1973. U okviru tog sistema, američki Fed ostaje sa velikim delom sadašnjih ovlašćenja. Pošto bi svetske valute bile vezane za dolar, to bi omogućilo Fedu da nekažnjeno infladira, pod pretpostavkom da druge vlade pristaju da drže dolare i ne traže zlato. To je samo taktička modifikacija sadašnjeg sistema. Jedina prava stvar je povratak na sistem kakav je vladao od 1815 do 1914 (klasični zlatni standard) ali uz jedan važan dodatak – ukidanje sistema frakcionih rezervi u bankarstvu. To je jedini način da se spreči, ili bar drastično ograniči štampanje para, veštačko snižavanje kamatnih stopa i kreiranje ciklusa: lažni prosperitet-recesija.

Advertisements

Hapšenje Ratka Mladića: Od AVNOJ-a do Haga

maj 29, 2011

Prvo sam pravio beleške za tekst o proslavi tzv. Dana mladosti i o nasleđu titoizma u zemljama bivše Jugoslavije. A onda je stigla vest o hapšenju ratnog komandanta bosanskih Srba i haškog optuženika Ratka Mladića u Srbiji. Iako i jedan i drugi događaj zavređuju poseban post, nekako su se ove dve stvari poklopile i odlučio sam da pišem samo jedan post – verujem, o istoj stvari.

Ako ima neke simbolike i istine u teorijama o „dobro tempiranom“ (doduše, sa odgodom od nekih 15-tak godina) hapšenju Ratka Mladića (alias Milorad Komadinić), onda je to okolnost da je osoba koja se tereti za jedan od najstrašnijih zločina u evropskoj novijoj istoriji uhapšena dan posle proslave Dana Mladosti – taman da upotpuni i doda neophodan detalj ružičastoj slici o prirodi bivšeg komunističkog režima Josipa Broza, koja nam ovih dana stiže iz beogradske Kuće cveća i iz Kumrovca. Simbolika je, kako verujem, u tome da je u zoru 26. maja zatvoren jedan krug revolucionarnog komunističkog nasilja, uveden na ove prostore sredinom XX veka, ili kako se to lepše kaže, „po oslobođenju“.

Često se zna reći i da je srebrenički masakr nad bosanskim muslimanima najveći genocid počinjen na evropskom tlu posle holokausta, a Mladića poredi sa Hitlerom ili Ajhmanom. Ja ipak ne bih išao tako daleko. Ne kažem „daleko“ u smislu neuporedivosti jevrejskog holokausta i etničkog čišćenja u Srebrenici, nego u smislu pogrešne identifikacije ideološke inspiracije vinovnika tog zločina, kao i na zanemarivanje üiroko rasprostranjenih i još uveliko tabuizovanih komunističkih zločina nakon Drugog svetskog rata. Mislim da je istina mnogo bliža ako Mladića shvatimo kao oficira odanog antifašističkim idealima komunističke JNA, što je i bio a takvim se i predstavljao, i odatle razmišljamo o zločinu koji je počinio. Poređenje sa holokaustom nas vodi u sasvim krivom smeru i podrazumeva radikalni diskontinuitet između Mladića-oficira JNA i Mladića-srpskog ratnog komandanta. Taj radikalni diskontinuitet je ono što je u ovoj slici lažno.

Mladić nije bio Ajhman, kao što ni Milošević nije bio Hitler. Pre bih rekao da je Mladić bio bliži „narodnom heroju“ Savi Kovačeviću, a Milošević istinski ideološki naslednik ideologije i prakse Josipa Broza. Pri tome, njihova dela ništa ne gube na bestijalnosti, a njihova ideološka legitimacija biva očuvana. To nam, takođe, omogućava da shvatimo istorijski kontinuitet komunističkih zločina na ovim prostorima, kao i moralnu tupost većine običnih ljudi, koji su svojom podrškom zločinačkoj politici i etničkom čišćenju postali dobrovoljni saučesnici u zločinu i njegovi izvršioci. To nam, isto tako, omogućava da shvatimo zašto danas velik broj ljudi u Srbiji i drugde Ratka Mladića doživljava kao heroja a ne kao zločinca i otkud tolika moralna neosetljivost prema žrtvama genocida u Srebrenici među običnim ljudima, koja najčešće ide i do poricanja da se bilo kakav zločin dogodio.

Možda će neko reći da nije tako, da je dovoljno imati zdrav razum i suočiti se sa činjenicama, sa dokazima o masovnosti i temeljitosti počinjenog zločina. Na žalost, kao što vidimo iz reakcija upravo običnih ljudi, to nije tako – upravo jedna dugotrajna ideološka dresura i sistemska legitimizacija zločina, kojima su bili podvrgnuti narodi pod komunističkom vlašću u bivšoj Jugoslaviji, blokiraju taj zdravorazumski pristup događajima i minimum moralne empatije prema žrtvama zločina. Naprosto je laž da niko u Srbiji, na primer, nije znao za Srebrenicu, za sistematsko i dugotrajno uništavanje Vukovara i Sarajeva, za svireposti Miloševićeve policije na Kosovu… Svi su znali sve, a ipak su i dalje podržavali politiku koja je te zločine počinila. Kao što i danas Ratka Mladića oplakuju kao „heroja“ a vlast koja ga je privela pravdi smatraju „izdajničkom“. Ideološka reinterpretacija je često neophodna ukoliko želimo da dopremo do istine i moralnog sagledavanja prošlosti.

Ideologiju etničkog čišćenja i političku normalnost zločina na prostorima bivše Jugoslavije nije uveo Milošević, niti je idejni rodonačelnih „humanog preseljenja“ stanovništva bio komunistički „disident“ Dobrica Ćosić, već su tu praksu uveli Titovi komunisti s jeseni 1944. u Srbiji i s proleća 1945. u Hrvatskoj i Sloveniji. Od tada se zločin trajno useljava u naše živote. Radi poređenja, genocid ustaškog režima u NDH, počinjen nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, kao i progon političkih protivnika, nikada nisu prihvaćeni kao normalna politička praksa jednog režima i stoga nisu imali svoje dugotrajno istorijsko dejstvo. Štaviše, osuđeni su i od samog komunističkog režima. Komunistički teror i masovni zločini, međutim, bili su – upravo putem bestijalnosti masovnog terora – prihvaćeni kao legitimni deo političke borbe protiv „klasnog neprijatelja“. A to je mnogo pogubnije. Fašistički zločini ostali su „eksterni“, komunistički zločini su interiorizovani, ako tako mogu da kažem, duboko potisnuti – čak do nivoa kolektivne amnezije – ali prisutni, prećutno ugrađeni u svakodnevnu praksu i način političkog razmišljanja na ovim prostorima. Komunistički teror je legitimizovao komunističku ideologiju i njen je sastavni deo, a ta ideologija se devedesetih ponovo vratila kroz praksu terora i masovnog zločina.

Da podsetim na razmere tih zločina. Komunistička borba protiv „klasnih neprijatelja“ počela je još za vreme trajanja Drugog svetskog rata, na tzv. oslobođenim teritorijama. Primer te borbe demonstriran prvo u „Užičkoj republici“ (gde je u kratkom periodu likvidirano preko 400 ljudi) ili, još drastičnije, u Crnoj Gori 1941., za vreme tzv. lijevih skretanja, odnosno, masovnim terorom partizana nad stanovništvom Crne Gore, čiji su planeri i vinovnici bili Milovan Đilas, Moša Pijade i već pomenuti „heroj“ Sava Kovačević. Po osvajanju pune političke kontrole u Jugoslaviji, dakle posle rata, strava masovnih zločina, političkih egzekucija i etničkog čišćenja stanovništva, koju su komunisti nazvali „drugom fazom revolucije“, tek je usledila i oblikovala stvarnost komunističke vladavine.

Odmah po osvajanju Srbije, u jesen ’45., komunisti u svim većim gradovima vrše masovnu odmazdu nad civilima za koje se pretpostavljalo da su „klasni neprijatelji“. To su uglavnom bili viđeniji građani, trgovci, profesori, zanatlije, svi oni koje je komunistička ideologija označila kao „buržuje“ ili „klasne neprijatelje“. Pretpostavlja se da je bez ikakvog suđenja streljano ili na drugi način (hladnim oružijem, maljevima, čekićima…) ubijeno nekoliko desetina hiljada ljudi. Mnoge od tih masovnih grobnica ni dan danas nisu otkrivene a arhive o tome još nisu dostupne javnosti u Srbiji. Još jedino u Srbiji se spekuliše o potrebi otkrivanja arhivskih dokumenata o komunističkom teroru.

Komunistički teror je nastavljen s proleća 1945., kada su partizani, uz pomoć sovjetske Crvene armije, krenuli u „oslobađanje“ preostalog teritorija Jugoslavije. Taj teror je kulminirao u Sloveniji, kod Blajburga, gde su se povukle jedinice ustaša, četnika i belogardejaca, zajedno sa stanovništvom koje se plašilo komunističke osvete, da bi od strane Britanaca bili izručeni jedinicama JNA na milost i nemilost. „Križni put“ nije bio ništa drugo nego bestijalno iživljavanje komunističke vojske nad stanovništvom i ideološkim neprijateljima. Još i danas se otkrivaju jame strave po Sloveniji, sa leševima žrtava komunističke „pravde“. Neko će kazati da su mnoge od tih žrtava „zaslužile takvu sudbinu“, jer je među njima bilo dosta pripadnika kvislinške vojske i ratnih zločinaca, koje je na ovaj način stigla „osveta“. Ratnim zločincima među njima je trebalo suditi, a „ne od njih praviti žrtve“ (kako se izrazio jedan komunistički vođa, i sam zgrožen bestijalnošću i masovnošću tih zločina). No, poenta komunističke pravde nije u utvrđivanju istine i kažnjavanju zločina, nego u utvrđivanju svoje „istine“ kroz teror i masovan zločin. To je, kao što smo videli, bio način obračuna sa svim političkim neistomišljenicima, a optužba za fašizam je jednako vredela za sve ne-komuniste podjednako. Trebalo je terorom legitimizovati ideološku ispravnost isključivo komunističke ideje (kao „antifašističke“) i putem tog terora stvoriti totalitarnu komunističku „novu stvarnost“.

No, tu se ne završava spisak komunističkih zločina. Komunistički socijalni inženjering i etničko čišćenje nastavljaju se i u uveliko mirnodopskim uslovima. Jedno od najmasovnijih etničkih čišćenja na ovim prostorima (i uopšte na evropskom tlu) i ono o kojem se najmanje govori, bilo je etničko čišćenje Nemaca iz Banata, Srema i iz Slavonije. Nemci su bili najbrojnija nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji. Pretpostavlja se da ih je u koncentracione logore internirano oko 400 000, gde su držani od 1945.-1949., a preživelo ih je 300 000, koji su potom deportovani u Nemačku. Na njihova imanja su naseljavani ljudi iz Crne Gore i Hercegovine, čime je kupovana ideološka lojalnost tih ljudi novom režimu i drastično menjana etnička mapa. Slučaj „humanog preseljenja“, zar ne? Možda nije na odmet pomenuti okolnost da je Ratko Mladić svoje utočište imao upravo u jednom takvom selu, koje se nekad zvalo Lazarfeld.

Treba takođe pomenuti i etnički inženjering na Kosovu, kada je tamo zakonom zabranjen povratak Srba koji su odande za vreme rata izbegli ili proterani od strane balista, a na Kosovo doseljavani Albanci iz Albanije, što je bio deo ostvarenja Titovog (kasnije napuštenog) plana o stvaranju Balkanije. Kada je pak došlo do sukoba Tita sa ostatkom komunističkog lagera, pa tako i sa Enverom Hodžom, krenuo je teror komunista nad Albancima na Kosovu, pod vođstvom šefa tajne policije Aleksandra-Leke Rankovića (koji je „tamanio Šipce“ ne kao Srbin, već kao komunista, sa istom revnošću sa kojom je prethodno tamanio Srbe, Hrvate i ostale…), a koji će zbog toga pobrati simpatije mnogih Srba i još i danas slavljen kao „heroj“. Naime, mnogi Srbi su poverovali da je nacionalne aspiracije moguće ostvariti instrumentima komunističkog terora. Tako je kroz „rankovićevštinu“ stvoren jedan izuzetno uticajan komunistički ideološki pravac razmišljanja u Srba, koji bismo mogli nazvati „nacional-boljševizam“ – ideološki pakt između nacionalista i komunista. (O „nacional-boljševizmu“ više vidi ovde i ovde.) Ta „rankovićevska“ komunistička „frakcija“ konačno će i trijumfovati u Miloševićevoj politici devedesetih, kada on bude upotrebio tajnu policiju i vojsku za ostvarenje „srpskih nacionalnih interesa“ na prostorima bivše Jugoslavije. A „rankovićevština“, odnosno, permanentni građanski rat protiv „klasnog neprijatelja“, etnički pogromi i „humana preseljenja“ stanovništva, bila je suština titoizma od samog početka.

Kako teror, mnogo pre nego nekakav manje ili više konzistentan skup ideja, čini suštinu komunističke ideologije, tako je taj teror neminovno zahvatio i obračun sa „neprijateljima u vlastitim redovima“, što je naročito kulminiralo za vreme raskida sa Staljinom i osude Informbiroa 1948. Desetine hiljada komunističkih jednomišljenika je prošlo kroz sistem „ideološkog prevaspitanja“ u koncentracionim logorima, od kojih je najpoznatiji bio Goli Otok. O metodama tog „prevaspitanja“ napisane su mnoge knjige, koje svedoče o surovosti tog sistema. Kroz taj teror je uspostavljana stvarnost tog „posebnog, jugoslovenskog, samoupravnog puta u socijalizam“ ili jednostavnije ideologija titoizma, čijoj su se „suptilnoj“ i „humanističkoj“ prirodi mnogi intelektualci divili, a i danas se mnogi dive, gotovo do imbecilnosti. „Samoupravni“ oblik komunizma ili titoistički „socijalizam sa ljudskim licem“, bismo pre i ispravnije mogli shvatiti kao krajnji oblik totalitarnog nasilja, tačnije, kao „socijalizaciju“ nasilja, koje treba da prožme sve pore društva (tako da uključuje i same komuniste), nego kao njegovu „humanizaciju“ ili „liberalizaciju“. „Samoupravni socijalizam“ je socijalizam koji sebe shvata ozbiljno, njegova potpuna „staljinizacija“ – totalitarno nasilje koje više ne treba ideološki legitimitet, koje je nasilje u svom „čistom vidu“. Nestala je i poslednja distanca između režima i društva – režim ju je sam izbrisao okretanjem terora prema samoj partiji, a jugoslovensko društvo je izbrisalo i poslednji mogućnost da se odredi prema komunističkoj ideologiji (iako se stalno time bavilo). Uzalud, ideologije više nije bilo, postojalo je samo konstantno nasilje upereno prema svima. Period Informbiroa bio uvod u nove i sve žešće unutarpartijske obračune (Đilas, Ranković, hrvatski „maspokovci“, srpski „liberali“, razni „disidenti“, itd.), koji će svoju zadnju „revolucionarnu rotaciju“ doživeti tokom famozne Osme sednice KP Srbije.

Osma sednica je bila, kao što se zna, unutarpartijski obračun između dve struje – birokratsko-komunističke, koju je predvodio Ivan Stambolić i revolucionarno-komunističke, kojoj je na čelu bio Slobodan Milošević. Anti-birokratska struja je odnela prevagu, ustoličila Miloševića kao novog Tita i krenula u revolucionarni preobražaj srpskog (i šire, jugoslovenskog) društva. Mnogi intelektualci-humanisti (pre svega oni nadahnuti idejama praxis filozofije) videli su u tim revolucionarnim previranjima „ugrađivanje apela odozdo i želja naroda u javnu politiku“. Autentični naslednik Brozove politike je tako miropomazan kao istinski revolucionar i moglo se krenuti u nove i zahtevne zadatke sveobuhvatnog socijalnog preobražaja „jugoslovenske zajednice naroda i narodnosti“. Bila je to autentična socijalistička revolucija, a ne tek nacionalistička kontra-revolucija, kako nas ubeđuju uglavnom tumači istorije koji pripadaju poraženoj (stambolićevskoj) struji KP Srbije. U toj revoluciji, tajna policija i JNA će ponovo igrati ključnu ulogu.

To su, ukratko, neki od elemenata koji su, po meni, neophodni za razumevanje komunističkog nasleđa brozovskog režima, ali i uzroka rata u bivšoj Jugoslaviji, pogotovo bestijalnosti i masovnih akcija etničkog čišćenja koje su ga karakterisale, kao kontinuacije i kulminacije prave prirode tog režima. Ne kažem da je „rat svih protiv sviju“ u Jugoslaviji bio neminovna posledica titoizma (iako je bilo predvidljivo; čudo je bilo da su ostali komunistički režimi manje-više bez rata izašli iz komunizma – što se, opet, može objasniti prevagom birokratske a ne revolucionarne struje u tom trenutku u tim zemljama), nego da je taj režim bio zasnovan na nasilju i komunističkom razaranju društva, koje bi se moglo opisati hobsovskim vokabularom, pre nego ružičastim utopijskim bojama, kojima taj režim danas žele slikati njegovi nepreboljeni nostalgičari. Tito i komunisti su uveli etničko čišćenje i socijalni inženjering kao normalnu praksu i običajnost političkog ponašanja na Balkanu – na kojoj praksi terora je komunistička ideologija crpla svu svoju legitimaciju – a ne Slobodan Milošević ili Franjo Tuđman (takođe bivši komunistički general) i njihovi pomagači i dobrovoljni izvršioci. Zato i Ratka Mladića treba posmatrati pre svega kao oficira komunističke vojske a ne samo kao ratnog vođu bosanskih Srba i realizatora nacionalističkih snova o Velikoj i Etnički Čistoj Srbiji. Bez ideologije JNA (ne bez njenog naoružanja, kako se misli), taj san bi bio samo pusta sanja nekolicine isfrustriranih i socijalno marginalizovanih intelektualaca i fanatika.

Kada se nacionalizam (kome se, uz to, prida i etiketa „fašizma“) uzima kao određujuća suština ratova u bivšoj Jugoslaviji, misli se prekratko. Bez komunističke legitimacije nasilja, nacionalizam bi ostao samo jedna prilično nemoćna i neugledna, zastarela doktrina. I tu dolazimo do tog osobenog spoja nacionalizma i komunizma, karakterističnog naročito za Miloševićev režim. Slobodan Milošević je u unutarpartijskoj borbi zauzeo, gore već opisanu, „rankovićevsku“ poziciju nacional-boljševizma. To je bila ideja da nam komunistički teror pruža sjajna i neophodna sredstva za ostvarenje nacionalnih ciljeva. Stvarnost etničkog čišćenja i koncentracionih logora, razaranja čitavih gradova, posledica je ove doktrine. Samo tako možemo razumeti Miloševića, kao idejnog naslednika komunističkih doktrinara Aleksandra Rankovića i Dobrice Ćosića, a ne kao nekakvog bivšeg komuniste koji je odbacio socijalističke ideale i okrenuo se mračnoj nacionalističkoj ideologiji i fašizmu. Ne, kontinuitet i ideološki legitimitet je bio potpun. Samo tako Možemo razumeti i kako je Ratko Mladić zamenio titovku šapkom vojvode Mišića – ispod te šapke je i dalje bila petokraka zvezda.

Takođe, to nam objašnjava i iz kojeg registra današnji nacionalisti u Srbiji slave jednog generala JNA koji je postao ratni zločinac i notorni masovni ubica kao svog heroja i „branioca srBstva“. To je ona vrsta nacionalizma koja je dominantna u Srbiji i koji je u praksi tako beskompromisno demonstrirao (i definisao) komunistički ubica Leka Ranković a njegovo delo nastavio Slobodan Milošević – a koji bismo mogli nazvati nacional-boljševizam. Iako ponosni na svoj „anti-komunizam“, ovi vajni nacionalisti i ljubitelji etničkih čišćenja – od Obraza do Dveri Srpskih i Novog Standarda – predstavljaju danas u Srbiji jedine legitimne naslednike Titove komunističke doktrine. Kada danas slave Ratka Mladića, oni slave komunistički teror i etnički inženjering kojem je Josip Broz dao „ljudski lik“. Takođe, kada danas ideološki razbaštinjeni komunisti slave Tita i njegovu Jugoslaviju kao raj na zemlji – koji su uništili zli fašisti i nacionalisti – ili se ponose „antifašističkom borbom“ i tu borbu usađuju u legitimacijske korene novonastalih država, oni time odaju počasti i o Danu mladosti zatočenom građaninu Srbije Miloradu Komadiniću, glavnom vinovniku genocida u Srebrenici i bivšem pukovniku JNA, Ratku Mladiću.

Hag treba shvatiti kao komunistički Nirnberg za bivšu Jugoslaviju. Ne može se govoriti o nacionalizmu i etničkom čišćenju na prostoru ex-Yu a ne govoriti o totalitarnom komunističkom teroru i JNA. Savet Evrope je 26. januara 2006. usvojio rezoluciju kojom se osuđuju svi zločini totalitarnih komunističkih režima. Na listi ovih zločina totalitarnog komunizma je i genocid u Srebrenici. Svi se nadamo da je i poslednji. Ta nada će biti realnija koliko naše distanciranje od komunističkog nasleđa bude veće i potpunije.

RTS na popravnom: Not good enough!

maj 24, 2011

Novi Upravni odbor RTS-a, kako prenosi „Blic“, uputio je je javno izvinjenje građanima Srbije i svih susednih država koji su tokom devedesetih bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom odredjenju govora mržnje“.

Ne mislim da je izvinjenje koje je uputio UO RTS-a nedovoljno iskreno ili da u sadržaju saopštenja nešto nedostaje. Siguran sam da su ljudi koji su pisali ovo saopštenje sasvim iskreno mislili da je jedno takvo izvinjenje potrebno i da to nisu uradili pod nekim političkim pritiskom, već iz ličnog ubeđenja. Pre svega, ako pogledamo ko su novi članovi UO RTS, videćemo da su to uglavnom novinari i intelektualci koji su i sami bili predmet napada RTS-oske propagande i od Miloševićevog režima označavani kao „domaći izdajnici“. No, tu je i prvo pitanje o celishodnosti da se za nepočinstva drugih izvinjavaju ljudi koji su i sami bili žrtve režima. Milica Kuburović zaista ne treba da se izvinjava za natapirane ratne izmišljotine i sveukupnu grozu koju je sa TV ekrana širila Milijana Baletić.

Dakle, pre bih rekao da u čitavom saopštenju ima nekakvog viška, nego da tu nešto nedostaje. Između ostalog, višak koji pobuđuje nelagodu je sama retorika nove političke korektnosti, koja provejava saopštenjem. Tako UO u saopštenju iskazuje „potrebu da se odredi prema društvenoj i političkoj ulozi“ te kuće tokom devedesetih, pokazujući svest o tome da je RTS bio „zloupotrebljen“ u svrhu obračuna sa političkom opozicijom i ratne propagande Miloševićevog režima. Kao da je osnovni greh RTS-a bio to što je dozvolio da bude „zloupotrebljen“ od strane režima! Zaista čudno rezonovanje za nekog ko je sve to vreme pripadao nezavisnoj novinskoj produkciji i igrao časnu ulogu nezavisnog intelektualca i kritičara nacional-socijalističkog režima SM.

Ja pripadam onoj školi mišljenja koja u posvemašnjoj „zloupotrebi“ i moralnoj i fizičkoj devastaciji svih državnih institucija za vreme Miloševića, vidi dobar razlog da se te institucije ukinu a ne popravljaju. Miloševićev režim je demonstrirao krajnje konsekvence socijalizma primenjenog u praksi u nekoliko oblasti. Izazivanjem ratova je pokazao da je krajnja konsekvenca socijalističkog socijalnog inženjeringa ne „izgradnja društva“ nego njegov raspad i uništenje. Hiperinflacijom je pokazao šta sve država može kada imamo instituciju centralne banku. RTS-ovskom propagandom je pokazao krajnje mogućnosti institucije državnog informisanja… Jako malo smo naučili iz iskustva total(itar)ne destrukcije društva do koje je doveo nacional-socijalistički režim SM, ako nam je jedina pouka to da se radilo o jednom u osnovi ispravnom sistemu, a da je destrukcija bila samo posledica „zloupotrebe“ ili „izopačavanja“ njenih inače korisnih i neophodnih socijalnih institucija (što je zaključak na koji ovo izvinjenje neminovno navodi). Zato mislim da je ovo izvinjenje samo jedna polovična, melioristička i štetna rabota, jer daje moralni kredibilitet samom konceptu državnog informisanja (državne TV, radija, itd.), koji je i doveo današnji UO do situacije u kojoj mora da sastavlja izvinjavajuća i opravdavajuća saopštenja. Na kraju, nisu kvarni ljudi iskoristili i zloupotrebili dobre institucije, nego su loše i u samoj zamisli kriminalne državne institucije na površinu izbacile šljam koji je doveo do sveopšte moralne i socijalne dezintegracije srpskog društva.

Mislim da je ovaj (nazovimo ga „strukturni“) argument istovremeno i glavni moralni argument za neophodnost privatizacije RTS-a i drugih „javnih servisa“. Njega smatram u ovom slučaju i jačim argumentom od ekonomsko-moralnog argumenta protiv postojanja „javnog servisa“, a koji kaže da je koncept informativnog „javnog servisa“ moralno neprihvatljiv, jer podrazumeva državnu prinudu (pljačku) i otimanje novca od građana nametanjem obaveze plaćanja pretplate za državnu TV, bez obzira na to da li usluge tog servisa koriste ili ne – pogotovo kada postoji toliko nezavisnih radio i TV stanica, sa programom koji je daleko kvalitetniji od onog državne TV. To je, u svakom slučaju, argumentativni sklop u kome treba razmišljati o moralnim posledicama održavanja institucije „javnog servisa“. 

Stoga u ovom izvinjenju novog UO RTS-a , na kraju krajeva, ne treba videti nikakav moralni čin pokajanja, nego samo objavu nove platforme političke korektnosti RTS-a. Lament nad učešćem RTS-a u zajedničkom zločinačkom poduhvatu Miloševićevog režima je tako postalo tek jadno izvinjenje da se stvari ne menjaju. Ja tu vidim to (strukturno) moralno licemerje u ovom izvinjenju. Ne zato što bi ono bilo neiskreno, mislim da je veoma iskreno, nego zato što mislim da je većini članova UO jasno sve ovo o čemu pričam. Skoro da bih rekao da je ovo zavera protiv zdrave pameti. Ja shvatam da se trockisti Milanu Nikoliću vrzmaju po glavi ideje o tome da je državna TV jako korisna institucija, samo ako je koristimo za pravu („našu“) stvar – recimo, za moralno popravljanje Srba – ali mi nisu jasni ostali članovi UO, M. Kuburović, na primer. Za nju ne verujem da je toliko ideološki impregnirana da ne može da izvede pouku iz ličnog iskustva i da nije svesna toga koja je preispoljna glupost „javni servis“ i koje su prednosti privatnih medija i privatnih produkcijskih kuća i za samu novinarsku profesiju i za građane. Žarko Trebješanin, takođe. Koliko je on rizikovao 90-tih zbog kritike državne ideologije i psihoanalitičkog situiranja Kanarinca i žene mu Cvete? Mislim da je to njima sasvim jasno, ali ipak… I to je ono najgore – kad čovek pristane da učestvuje u nečemu ili da zagovara nešto, iako pouzdano zna da je to pogrešno. Zato je sav moralni pathos u saopštenju lažan i ostavlja gorak ukus u ustima.

– Kako god, ukidanje koncepta „javnog servisa“ i hitna privatizacija RTS-a je bio jedini logičan moralni zaključak koji je UO RTS-a mogao da izvuče u svojoj moralnoj refleksiji o zlosrećnoj (i zločinačkoj) ulozi državne TV pod Miloševićevim režimom. Bez toga, izvinjenje je samo jadno i neubedljivo pravdanje kontinuacije koncepta nad čijim tragičnim posledicama sada novi UO lamentuje.

Da li je Ron Paul vidovit?

maj 23, 2011

Na YouTube-u se može naći video, pod naslovom „Ron Paul je upozorio da će se desiti 11. septembar“, koji sadrži isečke Ron Paulove dosledne kritike američke spoljne politike od devedesetih do danas.

Glavna Paulova teza, kao i većine američkih pacifista i kritičara imperijalizma (bili oni libertarijanci ili socijalisti, svejedno je), jeste da teroristi i belosvetski dikatori mrze Ameriku ne zbog kapitalizma i liberalizma, nego zbog američkog „imperijalizma“ – što teret krivice ili „prvobitni greh“ jasno svaljuje na leđa Amerike, dok terorizam postaje puka (manje ili više opravdana) reakcija na ovu američku bahatost. Ta „logika“ kaže: Da nema američkog imperijalizma i vojnog intervenisanja u sukobe u svetu, ne bi bilo ni „reakcije“ (možda ponekad preterane) od strane terorista, ne bi bilo ni 11. septembra. Ja mislim da je ovo jadna retorika, koja želi da kontinuira hladnoratovsku politiku appeasmenta, odnosno, politiku dodvoravanja neprijateljima slobode, koja je omogućila Sovjetima da većinu čovečanstva (pola Evrope, skoro Kompletnu Aziju i Afriku) bace u komunističko ropstvo. Stvar sa ovim argumentom stoji upravo obratno: Islamski fundamentalisti i ostali mrzitelji Amerike mrze Ameriku upravo zbog vrednosti koje ona reprezentuje, a ne zbog vojnih intervencija (zbog toga je se plaše). Ako bi Amerika htela da odobrovolji teroriste, kako bi ovi prestali da je mrze i prete joj, mislim da bi najbolji savet Amerikancima onda bio, ne da se povuku iz Iraka i Avganistana, nego da odbace liberalne vrednosti i kapitalizam i prihvate socijalizam. Mislim da bi to jako razveselilo neprijatelje Amerike širom sveta i da bi vrlo brzo postali partneri. Sad bez ironije – za to će sasvim dovoljno biti i da SAD povuku svoje trupe i okrenu se izolacionističkoj spoljnoj politici. Da ne citiram sad Berka i onu njegovu da je sve što je potrebno da zlo pobedi da dobri ljudi ne čine ništa.

Još uvek navijam za to da Ron Paul postane sledeći američki predsednik, ali moj entuzijazam splašnjava svaki put kad progovori o spoljnjoj politici.

Bitka 20. stoljeća, Kejnz vs. Hajek: translated!

maj 20, 2011

Pošto je pred nama ljetna sezona, za koju priliku smo ponovo i otvorili naš mali katalaktički kafe, svakako treba dodati i prigodnu muziku. Naš izbor: „Bitka stoljeća, Kejnz protiv Hajeka, druga runda.  Pappola i ekipa su napravili nastavak prošlogodišnje rap stvari (o čemu smo takođe pisali),  podjednako uspješan, ako ne i bolji od prvog. Dajem link kao videu sa odličnim prevodom Jadranka Brkića, urednika prijateljskog sajta Sloboda i prosperitet, na srpskohrvatski. Uživajte:)

Bitka 18. stoljeća: Kant vs. Constant – transcendentalni vs. utilitarni liberalizam

maj 20, 2011

Poznata je rasprava između Immanuela Kanta i Benjamina Constanta, dva najveća zastupnika ideala klasičnog liberalizma s kraja 18. vijeka, o tome da li je dopušteno „lagati iz čovjekoljublja“. Kant je, kao apsolutni etičar branio poznato načelo običajnog prava da je govorenje istine savršena dužnost svakog čovjeka. Constant mu je na to prigovorio da bi apsolutna istinoljubivost, „kada bi se uzela apsolutni i pojedinačno, onemogućila svako društvo“, i kao primjer naveo poznati „argument iz ubice“, koji traži vašeg prijatelja i kojemu svakako nećete reći da se sakrio u vašoj kući, jer ubica, po Constantu, „nema pravo na istinu“. Argument se čini potpuno zdravorazumskim i neoborivim, ali Kant je na njega odgovorio ovim tekstom, ostajući pri svojom prvobitnom stavu, pri čemu je optužio Constanta za utilitarizam (koji poništava svaku moralnost) i potpuno mutnu, selektivnu ideju o «pravu na istinu» (koja podriva osnove prava), te da upravo takav moralni i pravni relativizam uništava temelje slobodnog društva, budući da politiku i empirijske obzire stavlja ispred moralnih i pravnih načela, te se ovdje „moral klanja politici, a ne politika moralu.

 Što je još zanimljivije, za konstrukciju svog odgovora Kant se poslužio argumentom iz „nevidljive ruke“: Čovjekovo endogeno sljepilo (zbog ovog je epistemološkog hendikepa, o čemu je svoje nalaze predstavio u Kritici čistog uma,  i preformulirao govorenje istine u istinoljubivost, tj. poštenje) i nemogućnost sagledavanja posljedica ljudskog djelovanja razlog su zbog kojeg se moramo nepokolebljivo držati moralnog imperativa, koji nam nalaže da bezuvjetno moramo uvijek govoriti istinu:

„Bio je to puki slučaj (casus) da je istinoljubivost iskaza naškodila stanovniku kuće, a ne slobodni čin (u jurističkom značenju). Jer iz njegovog prava da od nekoga drugoga traži da mu za korist treba da laže, slijedio bi zahtjev koji protivrječi svakoj zakonitosti. No, svaki čovjek ima ne samo pravo nego najstrožu dužnost prema istinoljubivosti u iskazima koje ne može zaobići, štetila ona njemu samom ili drugima. On sam, dakle, onome koji od toga trpi time zapravo ne čini štetu, nego nju prouzrokuje slučaj. Jer onaj u tome uopće nije slobodan da bira, zato što je istinoljubivost (ako jednom mora govoriti) bezuvjetna dužnost.“

Šta reći, osim – katalaktičar par excellence.:)

Još jedna zanimljivost je da se argument „nevidljive ruke“ obično shvaća kao utilitaristički i empirijski princip, a ne transcendentalno načelo moralnog djelovanja a priori. Kant ga ovdje koristi za opovrgavanje utilitarizma a u prilog transcendentalizmu i apriorizmu. To, naime, formuliranje principa katalaksije ili „nevidljive ruke“ kao načela a priori, predstavlja ključni doprinos Immanuela Kant filozofskom zaokrugljivanju i pročišćavanju principa klasičnog liberalizma od natruha utilitarizma kod Škota, odakle je ideja izvorno potekla. 

Anyway, vjerujem da će Vam biti zanimljivo pročitati kako je izgledala «bitka 18. stoljeća»: Kant vs. Constant – apriorizam vs. utilitarizam.

 

Hajek, katalaksija i novi početak

maj 8, 2011

Hajek u WW1Da je Hajek poživeo, danas bi slavio svoj 112. rođendan i bio bi jedini preživeli učesnik Prvog svetskog rata. Prvi svetski rat ne bi bio toliko naročito vredan pomena za istoriju liberalizma (osim kao najava negativne evolucije zapadne civilizacije, odnosno sumraka liberalne ideje na Zapadu i uspona socijalizma u XX veku) da Hajek tokom tog rata nije došao na svoju osnovnu misao-vodilju. Legenda kaže da je Hajek na ideju „spontanog poretka“ došao 1917. negde kod Bohinja, kada je video kako se njegova regimenta u rasulu povlači pred Italijanima. Shvatio je prednosti spontanog poretka i samoorganizujućih struktura – koje će kasnije nazvati „katalaksijom“ – nad vojnom organizacijom i idejom sveobuhvatnog socijalnog planiranja (koje će kasnije krstiti kao taksonomiju ili „konstruktivistički racionalizam“). Tu je, verovatno, stekao i imunitet na sveopštu modu hvaljenja vojne organizacije posle WWI, koju su socijalisti i „društveni inženjeri“ hteli da primene i u mirnodopskim uslovima kao recept za plansku izgradnju društva.  Poraz u ratu često zna da bude otac dobrih stvari, kao što pobeda u ratu zna da bude himera i recept za katastrofu u miru.

Ideja o „spontanom poretku“, naravno, nije originalno Hajekova. Danas je nalazimo, kao nezaobilazan spekulativni princip objašnjenja osnovnih struktura u svim naukama, počev od biologije, fizike, hemije, pa do teorije informacija, lingvistike ili metereologije. Filozofski su tu ideju prvi izložili i branili kao univerzalni kosmički princip Lao Ce i Heraklit. O Lao Ceu kao drevnom libertarijancu je nadahnuto pisao Rodbard, dok ćete za link za Heraklita morati da sačekate objavljivanje Jankovićevog i mog teksta o ideji spontanog poretka u zapadnoj filozofiji.:) Za sada, neka bude dovoljan sledeći citat prvog „katalaktičara“ na Zapadu: „Sve je razmena za vatru, kao roba za novac i novac za robu.“ Kao princip formiranja društva najelokventnije i najdoslednije su ga branili škotski moralisti, od Mandevila do Hjuma i Adama Smita. Adam Ferguson, tako, kaže: „Svaki korak i svaki pokret mase, čak i u vreme koje su nazvali prosvećenim, učinjen je sa podjednakim nesagledavanjem budućnosti, pa tako nacije slučajno nailaze na ustanove koje jesu rezultat ljudskog delovanja, ali ne i sprovođenja ljudskih planova.“ (Ferguson: Esej o građanskom društvu)  Najpoznatija je, svakako, bar među liberalima, ekonomska varijanta ideje spontanog poretka, koju je Adam Smit imenovao „nevidljiva ruka“, kako bi objasnio princip na kome radi slobodno tržište. „Usmeravajući tu marljivost na takav način kao da njen proizvod može biti od najveće vrednosti, on računa jedino na svoju sopstvenu dobit i u ovome je, kao i u mnogim drugim slučajevima, vođen nevidljivom rukom u promovisanju cilja koji nije bio sadržan u njegovoj nameri.“ (Smit, Bogatstvo naroda). Tako, kaže Smit, mi ne očekujemo od mesara da svakog dana ima sveže meso zato što nas mesar voli, nego zato što se pouzdamo da će mesar raditi u sopstvenom interesu, kako bi zaradio od prodaje mesa. Opšta korist ili dobro je „nenameravana posledica“ sleđenja ličnih interesa. To je razlog zbog kojeg tržištu nije potreban nikakav dodatni (politički) korektiv kako bi funkcionisalo.

Treba takođe reći da je postojala i spekulativno-politička tradicija objašnjavanja nevidljivom rukom, bar od Kautiline „Arthashastre“ u Indiji ili poznatog priručnika za ratovanje Sun Cu u Kini, što se tiče Istoka, a na Zapadu od Platonove „plemenite laži“, preko Makijavelija (tu delimično spada i pomenuti De Mandevil), pa do Hegela, Klauzevica i Marksa. Ova tradicija, naravno, ne spada u libertarijansku tradiciju spontanog poretka, jer a priori odbacuje slobodu ljudskog delovanja, nego u tradiciju loših teorija zavere, koja počiva na istoj grešci kao i ideja planske ekonomije, tj. zakulisnog upravljanja postupcima ljudi „vidljivom rukom“. (O razlici između dobrih i loših teorija zavere uskoro ću u posebanom postu dati razvijeniji argument.) Ovde samo treba pomenuti da je to osnovni razlog što je principijelno nemoguća bilo kakva ideja „libertarijanske političke teorije“ i zašto su svi takvi pokušaji pali u vodu. Ne postoji politička paralela „nevidljivoj ruci“ tržišta. Politika je, u bilo kom svom vidu, pa i nekakva „libertarijanska politika“, arhi-neprijatelj slobodnog (samo-)organizovanja društva.

Ludvig fon Mizes je, imajući u vidu opisani osnovni mehanizam funkcionisanja slobodnog tržišta, smatrao da je termin „ekonomija“ neadekvatan naziv za nauku koja bi se bavila opisivanjem ljudskog delovanja na tržištu, jer taj termin na grčkom znači „gazdovanje“, „gospodarenje“, „domaćinsko ponašanje“, tj. svesnu kontrolu i plansku regulaciju alokacije oskudnih resursa na tržištu,  što svakako ne odgovara ideji slobodnog tržišta. Kao adekvatnu terminološku zamenu ponudio je neologizam, takođe grčkog korena, „katalaksija“. Katalaksija znači „trgovinu“, „vršiti razmenu“, ali i „od neprijatelja napraviti prijatelja“ – dakle, upravo ono što se dešava na tržištu: Alokacija ograničenih resursa putem povezivanja ljudi koji se prethodno ne poznaju, koji su jedni drugima „stranci“ (tako da je planiranje ovde a priori isključeno, kao što to može gazda nekog imanja upravljajući svojom ograničenom „ekonomijom“). Hajek je od Mizesa preuzeo termin „katalaksija“ i šire popularisao, mada ni on u tome nije bio sasvim dosledan, za čime je kasnije žalio. (Vidi „Objedinjeni predgovor“ izdanju „Law, Legislation, and Liberty“ iz 1973.)

Hajek je baštinio sva tri aspekta ideje spontanog poretka ili katalaksije – filozofski, sociološki i ekonomski – i taj pokušaj da ponudi jednu sveobuhvatnu sintezu liberalnog učenja u XX veku, čini ga istinskim džinom liberalne misli (uprkos nekim i čestim stranputicama i lutanjima, kojima je bio sklon, počev od epistemološkog preformulisanja izvorno Mizesovog argumenta o nemogućnosti socijalističkog računa, pa preko odbacivanja „laissez-faire ideologije“ u „Putu u ropstvo“, do prihvatanja kejnzijanskih politika u „Poretku slobode“ – spisak njegovih ogrešenja o načela klasičnog liberalizma je, svakako, poduži). Moje mišljenje je da je njegov doprinos u sva tri aspekta bio nemerljiv i da se prva dva aspekta često zanemaruju na račun trećeg, ekonomskog argumenta. Njegova katalaktička filozofija i katalaktička teorija društva, u stvari, još uvek predstavljaju samo skice, čije razvijanje je izazov koji stoji pred današnjim liberalima. Nama je potrebno postavljanje filozofskih temelja jedne sveobuhvatne liberalne teorije društva, kako bismo se borili sa izazovima socijalizma i ostvarili uticaj na javno mnenje. Samo ekonomska argumentacija nije dovoljna da se suprotstavi svekolikoj levičarskoj infiltraciji i infikaciji svih pora društva i društvenih institucija. Filozofi, sociolozi, umetnici, odani ideji slobode, treba da rade na tom zadatku, da bismo ostvarili pobedu nad socijalizmom na svim poljima, pri čemu nam trebaju biti uzor ekonomisti (ali i naučnici iz drugih oblasti), koji su uveliko uspeli da izbore počasti i uticaj za ideju spontanog poretka u svojoj branši. – Jedino su još u domenu većine „humanističkih nauka“, poput sociologije, filozofije, prava, dominantne i smatraju se „naprednim“ konstruktivističke ideje.

Mislim da je Hajk u sledećim redovima uspeo da odredi taj zadatak i sažme ono najbolje u svom učenju, dajući jezgrovitu definiciju programsku agendu za budućnost liberalizma:

“Mi moramo izgradnju slobodnog društva ponovo učiniti intelektualnom pustolovinom, činom hrabrosti. Ono što nam nedostaje jeste liberalna Utopija, program koji ne bi predstavljao ni puku odbranu postojećeg, niti razvodnjenu vrstu socijalizma, već istinski liberalni radikalizam koji se ne bi susprezao pred moćnicima (uključujući i sindikate), koji ne bi bio strogo praktičaki usmeren i koji se ne bi zadovoljavao onim što se danas čini politički mogućim. Potrebne su nam intelektualne vođe spremne da se odupru slatkorečivosti moćnika i uticajnih ljudi, spremne da rade za ideal, ma kako mali bili izgledi za njegovu skorašnju realizaciju. To moraju biti ljudi spremni da se drže principa i da se bore za njihovo potpuno ostvarenje, ma koliko ono bilo daleko… Slobodna trgovina i jednakost šansi su još uvek ideali koji mogu da raspale maštu velikog broja ljudi; međutim, puka “razumna sloboda trgovine” ili puko “popuštanje kontrole” nemaju ni intelektualni ugled, niti su sposobni da pobude bilo kakav entuzijazam. Glavna lekcija koju istinski liberali moraju da nauče od uspeha socijalističkog pokreta jeste da je njihova hrabrost da budu utopisti bilo ono što im je obezbedilo podršku intelektualaca, a samim tim i uticaj na javno mnenje, koje obnoć čini mogućim ono što se koliko juče činilo potpuno udaljenim ciljem. Oni koji se isključivo brinu za ono što im se u postojećoj klimi javnog mnenja čini praktički izvodljivim, stalno otkrivaju da je čak i to, usled promena nastalih u javnom mnenju, koje oni nisu ni pokušali da usmere u drugom pravcu, odjednom postalo politički nemoguće. Sve dok filozofsko zasnivanje slobodnog društva ne budemo ponovo učinili živom intelektualnim temom, a njenu implementaciju zadatkom koji predstavlja izazov za genijalnost i imaginaciju naših najpronicljivijih umova, izgledi za slobodu biće zaista mračni. Ali ako bismo ponovo zadobili poverenje u moć ideja, što je bilo obeležje liberalizma u njegovim najboljim danima, bitka ne bi bila izgubljena.”

Amin.