Gligorov i Grčka

april 2, 2010 by

Gligorov je prevazišao sebe. U novom tekstu, on kaže se da je pogrešno verovanje da je neodrživa javna potrošnja, odnosno previsok javni dug uzrok problema u Grčkoj. Po autorovom mišljenju, pravi problem je spoljnotrgovinski deficit! Mnogo uvoze (i troše) a malo izvoze. Problem u Srbiji je sličan. Ali, pošto Grci nemaju svoju valutu, nego opaki evro, ne mogu ni da je obezvrede i podstaknu izvoz, te tako reše sve probleme ukljucujući dug, nego moraju da primenjuju bolnu i nesavršenu medicinu smanjenja državne potrošnje. Ali, za Srbiju nema zime, pošto ona ima svoj dinar, pa može da inflacijom obezvredi domaće dohotke koliko god hoće bez njihovog nominalnog smanjenja i tako da predupredi krizu. Kad se zemlja nađe u krizi duga, štednja i kresanje izdataka su samo nesavršena imitacija prave first-best politike, a to je inflatorno osiromašenje domaćeg stanovništva. Po Gligorovu dug od 100% GDP nije nikakav problem samo ako imaš svoju valutu i guvernera centralne banke voljnog da naštampa para koliko treba.

Međutim, ako se uzrok ispravno identifikuje, nivo javnog duga i promene u nivou javne potrošnje, na dole ili na gore, ne rešavaju stvarnu krizu. Pitanje sa kojim se suočavaju i Grčka i Srbija, pa i balkanske zemlje u celini… jeste visok deficit u razmeni sa inostranstvom. Ovaj deficit, uz to, nije razvojni, da se tako izrazim, jer se ne pozajmljuje novac u inostranstvu da bi se uvezla oprema kako bi se proizvodilo za izvoz. Već je posledica prevelike potrošnje, kada je reč o domaćinstvima, i ulaganja u usluge i nekretnine, kada je reč o preduzećima. Usled čega je potrebno smanjenje potrošnje kako bi se servisirali dugovi prema inostranstvu.

Dakle, ideje grčke vlade da će išta promeniti merama budžetske štednje i-ili povećavanjem poreza da smanji javni dug i poboljša svoj kreditni rejting su čista glupost. Sve što treba je malo kreativnih mera centralne banke, malo manipulacija deviznim kursom. Zaista, kome bi mogla pasti na pamet tako idiotska ideja da kad si prezadužen treba da štediš i „stežeš“ kaiš da bi vratio dugove. Kad možeš lepo da falsifikuješ knjige.

Ideja o podsticanju izvoza kao pozitivnoj ekonomskoj politici je vrlo stara merkantilistička doktrina iz 17 veka. Ona se temeljila na pogrešnom verovanju da se bogatstvo jedne zemlje ogleda u količini zlata koju poseduje. Da bi se maksimizovala količina zlata merkantilisti su predlagali mere koje bi sprečile njegov odliv iz zemlje i podstakle priliv iz inostranstva: što će reći maksimizovati izvoz, a minimizovati uvoz. Zato su na jednoj strani bile uvođene subvencije i državni krediti izvoznim firmama, a na drugoj strani carine i druge restrikcije uvozu. Naravno, klasični ekonomisti, Smit i Rikardo su opovrgli ove besmislice u 18 i ranom 19 veku dokazujući da se realno blagostanje svake zemlje sastoji u količini dobara i usluga koje se mogu dobiti bilo proizvodnjom unutra bilo trgovinom spolja, a ne u količini zlata. Mera blagostanja jedne zemlje nije razlika između izvoza i uvoza, već njihov zbir, koji pokazuje koliko je dotična zemlja integrisana u međunarodnu podelu rada. Smit je doktrinu trgovinskog bilansa nazvao „vrhunskom sofisterijom proizvođača kojom su oni pomutili zdrav razum čovečanstva“. Spoljnotrgovisnki deficit je samo računovodstvena kategorija koja ne govori ništa o zdravlju ekonomskog sistema. Amerika ima ceo 20 vek trgovinski deficit, ali se on pokriva velikim kapitalnim suficitom. Amerika je mogla da izvozi mnogo manje nego što uvozi jer je bila najbolja destinacija za ulaganje stranog kapitala kojim je finansiran veći uvoz (što je dobra a ne loša stvar).

Moderni merkantilisti poput Gligorova sada ređe zagovaraju starinski trgovinski protekcionizam, a znatno češće manipulacije deviznim kursom da bi se domaća valuta obezvredila i time domaća dobra učinila veštački jeftinim napolju, a strana veštački skupim unutra: ali, cilj je isti kao i u 17 veku, podstaći izvoz i suzbiti uvoz. Gligorovljeva inovacija je verovanje da merkantilizam ima moć i da eliminiše opasnost od fiskalnog bankrota države.

Dodatno treba zapaziti ponavljanje one u Srbiji vrlo popularne udarničke filozofije „podsticanja proizvodnje“. Ulaganja u usluge i nekretnine su traćenje para po Gligorovu, samo mašine za fabrike su dobro uložen novac. Ali, čak ni one nisu uvek dobre, već samo ako proizvode za izvoz. Ako proizvode za naše ljude onda to podstiče grčki scenario jer povećava potrošnju, i remeti spoljnotrgovinsku ravnotežu. Idealno bi bilo da ljudi u Srbijji ništa ne jedu i ništa ne troše, već samo proizvode za izvoz. Da uvoz bude nula, a sve što se proivede u Srbiji da se izveze. Kakav bi to superioran trgovinski bilans napravilo! Opasnost od bankrota države poput grčkog bi zauvek nestala! U toj Gligorovljevoj merkantilističkoj Nirvani, država bi mogla da troši ako hoće i svih 100% GDP bez opasnosti od bankrota, jer bi dinar bio skoro na nuli, zajedno sa dohotkom stanovništva. Ne bi postojala nikakva opasnost da „banke, preduzeća i domaćinstva“ traće pare na usluge, nekretnine i ostale podrivače razvoja, jer ništa od toga ne bi ni postojalo. Barem ne u Srbiji.

Advertisements

Bankrot Amerike

mart 27, 2010 by

Novi zakon o zdravstvenom osiguranju u Americi povećaće tokom naredne dekade deficit za oko 2 triliona dolara, i odvesti javni dug u zonu od preko 90% GDP (ovo je procena CBO, u stvarnosti će, kao i uvek biti mnogo gore nego što vlada predviđa). 1,5 triliona potrošnje u zadnjih godinu dana na bailoute i fiskalni stimulus, plus novi entitlement program koji niko ni predstavu nema koliko će dugoročno da košta, povrh već postojećih programa (Medicare, Medicaid, Social security koji će trošiti uskoro 70% federalnog budžeta) šalju američku državu u zonu potrošnje evropskih država blagostanja, bez poreske strukture koja to može da plati.

Finansijska tržišta na ovo reaguju na sledeći način. Pre nekoliko dana je objavljeno da po prvi put u modernoj istoriji postoje privatne obveznice koje daju veći godišnji prinos od zapisa amerikog federalnog trezora: obveznice američke firme Berkshire Hathaway Inc. u vlasništvu Vorena Bafeta daju za 3,5% manji godišnji prinos od federalnih obveznica sličnog roka dospeća. To praktično znači da finansijska tržišta veruju da je u ovom trenutku rizičnije pozajmljivati Baraku Obami nego Vorenu Bafetu, tj da je verovatnoća bankrotstva američke države veća od verovatnoće bankrotstva Bafetovog finansijskog konglomerata.

Konsekvence su jasne: ukoliko se postojeći trendovi nastave, postoji vrlo značajan rizik da SAD izgube AAA kreditni rejting. To će značiti da će morati da plaćaju znatno višu kamatu imaocima postojećih američkih obveznica (prvensteno Kinezima i Japancima), kao i da će znatno teže moći da se dalje zadužuju, tj moraće da ponude još više kamate za nove obveznice, što znači veće poreze za američke građane da se taj dug plati, i tako redom. To će onda značiti ili potpuni bankrot, ili drakonsko povećanje poreza na evropski nivo da se smanji deficit koje bi praktično značilo dugoročno ubijanje bilo kakvog ekonomskog rasta (kao što je i u Evropi ubijen), ili pak drastično kresanje državne potrošnje. Tu se mogućnosti iscrpljuju – nema četvrtog izlaza (osim možda inflacije, koja je najgogra opcija od svih). Pitanje je samo da li će Amerika imati snage da izabere treću opciju. Ja sam sve skeptičniji u tom pogledu. Mislim da na srednji rok njih čeka evropska sudbina, ne nužno grčkog tipa (mada ni to nije isključeno), ali sudbina stagnantne, prezadužene, i preoporezovane države blagostanja. Mislim da je za mnogo godina sa Amerikom najjačom tržišnom privredom u svetu – gotovo.

Cipele i paradoks intelektualnih prava

mart 27, 2010 by

Intelektualci su poznati kao jedna od najsujetnijih sorti kada je u pitanju njihov rad. Često ta sujeta ide čak dotle da su spremni i oko najmanje zapete naprave dreku do neba. Ne dao Bog da im „maznete“ ideju ili čak neovlašćeno prenesete njihov tekst na svom sajtu – tada će se pored neba otvoriti i Zemlja, spremna da vas proguta pravo u deveti krug pakla sa sve cipela. To je cena jednog od najvećih smrtnih grehova počinjenih prema klasi intelektualaca – kršenja „autorskih prava“.

Dragoljub Žarković, tako, u najnovijem broju „Vremena“, u tekstu pod naslovom „Sindrom para cipela“ a sa nadnaslovom „slučaj u nastajanju“, najavljuje nešto kao „slučaj“, ne baš „pravni slučaj“, već pre nekakvu aferu, čaršijsku bruku glede kršenja intelektualnih prava. Naime, sajtovi Peščanik i NSPM su, prema D. Žarkoviću, neovlašćeno preneli nekoliko tekstova iz nedeljnika „Vreme“, što prema njemu predstavlja drastično kršenje prava intelektualne svojine, tačnije – krađu.

Glodur „Vremena“ ovde nastavlja „slučaj“ koji je pokrenuo Teofil Pančić u jednom od prethodnih brojeva ovog nedeljnika, u tekstu Paradoks cipela. Evo kako Pančić rezonuje o ovom paradoksu:

Stvorili smo svet u kojem se novine – ili muzika, ili filmovi – mogu besplatno daunloudovati sa interneta; međutim, par cipela ili veknu hleba ne možeš da daunlouduješ sa neta, ni legalno ni piratski! A trebaju ti nasušno, jer još nemaš sajber-noge i sajber-stomak. Kako onda novinar da kupi cipele ili hleb, ako je njegova roba džabalesku, a roba drugih i dalje podleže starom, dobrom plaćanju?!

U ovom argumentu, na prvi pogled, nema ništa sumnjivo. Obućar zarađuje hleb nasušni tako što pravi i prodaje cipele, a intelektualac-novinar tako što stvara i prodaje ideje. Ako pokušaš da do cipela dođeš neovlašćeno (besplatno), ti si sasvim sigurno lopov, jer si prekršio vlasnička prava obućara. Ista logika, ide dalje argument, vredi i za intelektualnu svojinu.

I pored primetne nelagode – jer se stvar u konačnici svodi na jednu tako prizemnu stvar, odnosno pare – za ovu priliku su i D. Ž. i T. P., prihvatili tu logiku „postvarenja“, pa podveli ideje pod robu. Ja želim da, sasvim idealistički, branim uzvišenost poziva intelektualaca i da zastupam tezu da ideje nisu roba. Štaviše, pokušaću da nabacim par argumenata da je odbrana prava „intelektualne svojine“ u direktnoj suprotnosti sa zalaganjem za svojinska prava, te da stoga pradstavljaju nelegitiman zahtev.

Prava svojine svoj legitimitet crpu iz činjenice prirodne oskudice, kao i nečega što se zove princip neprotivrečnosti – naime, ne mogu dva čoveka istovremeno legitimno polagati prava na istu stvar, jer vlasništvo nad nekom stvari per definitionem isključuje pravo svih ostalih na posedovanje te stvari. To je tako u svetu materijalnih stvari.  Za razliku od materijalnih stvari, ideje ne zadovoljavaju ovaj uslov. Ja, naime, mogu sasvim legitimno i istovremeno zastupati iste ideje koje ima i bilo ko drugi, ali ne mogu nositi ničije cipele istovremeno kad ih nosi i njihov vlasnik (osim ako mi ih on prethodno ne ustupi ili proda).

Svet ideja ima tu neobičnu osobinu da je beskonačno deljiv a pri tome njegov „original“ ostaje ceo. Ako neko fotokopira knjigu koju sam ja kupio, meni i dalje ostaje knjiga (moje vlasništvo), a intelektualni sadržaj knjige je udvostručen. Ovaj proces može da se ponavlja unedogled a da pri tome moja knjiga ne izgubi ništa od svojih prvobitnih osobina. Svet materijalnih stvari, na žalost, tu osobinu ne poseduje. Tu vladaju zakon neprotivrečnosti i oskudica, oličene u pravu svojine kao pravnom izrazu principa neprotivrečnosti. Ako mi neko ukrade knjigu kao materijani predmet u mom vlasništvu, ja više neću imati knjigu. Ako neko fotokopira ili preuzme ideje iz te knjige, meni još uvek ostaje knjiga, tako da je u tom slučaju besmisleno govoriti o slučaju krađe ili neovlašćenog preuzimanja. Ideje se ne mogu „ukrasti“. (Da se razumemo, ne radi se o plagiranju, jer su sajtovi Peščanik i NSPM potpisali Pančića, odnosno Žarkovića, kao autore tekstova.) Dakle, ne postoji „paradoks cipela“; cipele su jedna sasvim neparadoksalna stvar, koja podleže principu identiteta. Paradoksu u tom smislu podležu ideje, tačnije, polaganje vlasničkih prava nad intelektualnom svojinom.

Dragoljub Žarković kao poseban skandal navodi okolnost da su od inkriminisanih „šest (i brojem: 6) preuzetih tekstova pet (i brojem: 5) bilo je „zaključano“ za čitanje, osim za pretplatnike na elektronsko izdanje nedeljnika „Vreme“.“ Ovim on, u stvari, priznaje jednu veoma važnu stvar – a to je da se u svetu ideja oskudica može stvoriti samo na veštački način. No, veštački stvorena oskudica tamo gde je inače po prirodi stvari nema, ne može nikad da povlači pravo svojine koje sledi iz prirodne oskudice. Onda to nije prirodno pravo, nego veštački stvoreno „pravo“.

Pančić je tu još radikalniji: On umesto lamenta nad otključavanjem „zaključanog“ i kakvog-takvog argumenta koji nudi njegov glodur, autoritativno zahteva – „da sam ja neka vlast“ – da se svi tekstovi drže pod „ključem“, da se kaštiguju neobuzdani korisnici interneta i preobrati ih se u stare dobre čitače novina. Teško je zamisliti viši stepen ludističke osupnutosti u eri interneta od ove koju reprezentuje Teofil Pančić i zastupnici prava „intelektualne svojine“, jer njihov apel da ukažu na jedan „slučaj“ nije ništa drugo nego apel za povratak u varvarstvo.

I tu dolazimo do još jednog važnog argumenta protiv „svojinskih intelektualnih prava“. „Intelektualna prava“ nisu prava koja država treba da štiti, nego se radi o „pravima“ koje država proizvodi putem legislature. Dakle, samo država svojim represivnim aparatom prinude i kontrole može da garantuje postojanje tih „prava“, u prirodi ona ne postoje. „Ključ“ tih prava, za kojim tako vape ljudi iz „Vremena“, u rukama je države. Zahtevanje autorskih prava, tj. prava intelektualne svojine, predstavlja poziv državi da kontroliše i „zabravljuje“ slobodan protok ideja u ime izmišljenih „autorskih prava“.

Da je ovo tačno, dokazuje i okolnost da totalitarna država najbolje „zaključava“ i kontroliše ideje, pa verovatno i najbolje štiti „intelektualnu svojinu“. Sećam se jednog svedočenja Džordža Šoroša, koji opisuje kakve je neprilike komunističkom režimu zadavala fotokopir mašina. Šoroš tu kaže:

Nekoliko postojećih kopirki u to vrijeme u Mađarskoj držano je pod ključem, zbog straha od širenja propagande i raspačavanja nepoćudnih materijala. Nakon nekog vremena, kad je u zemlju uvedeno više uređaja, Partija je počela gubiti kontrolu nad širenjem informacija.

Danas su fotokopir mašine passe, ali internet je svakako njegova savršena zamena, i zajedno sa torrentom, raznim proksijima i sličnim programima, sačinjava idealan kalauz za razvaljivanje brava na kapijama ključara i zaštitnika „intelektualne svojine“. Internet je postao moćno oružje protiv stvaranja veštačke oskudice informacija i protiv tzv. prava intelektualne svojine.

Zdravstveno osiguranje u SAD

mart 26, 2010 by

Američki Kongres je izglasao a predsednik Obama potpisao novi zakon o zdravstvenom osiguranju kojim se uvodi niz dodatnih državnih intervencija i regulativa koje predstavljaju prvi korak ka potpunoj nacionalizaciji zdravstva. Između ostalog, zakon sadrži nove subvencije za kupovinu osiguranja, sijaset novih regulativa (poput zabrane osiguranjima da naplaćuju više onima sa „preexisting conditions“ itd), i što je posebno zanimljivo, naredbu svim građanima SAD da kupe privatno osiguranje ili u suprotnom plate globu. Ova odredba bi prva mogla da se nađe na udaru tužbi Vrhovnom sudu kao protivustavna. Dobar rezime cele priče imate ovde.

Drug Fidel Kastro je već čestitao drugu Obami na ovom istorijskom uspehu u uvođenju socijalizma. Mada mu je i zamerio da ne napreduje dovoljno brzo na planu imigracije i klimatskih promena.

No, drugarice i drugovi sa Peščanika se ne slažu sa mišljenjem druga Fidela o drugu Obami. Oni misle da je drug Obama pion osiguravajućih kompanija koji je prodao „javnu opciju“ (eskplicitnu nacionalizaciju zdravstva odmah). Drug Fidel je ipak ostario i omekšao.

Moram ipak da utešim drugove i drugarice sa Peščanika, i da im kažem da je drug Obama potpuno i iskreno posvećen socijalizmu i da je ovaj zakon samo privremeno rešenje. Evo ovde šta on stvarno misli. I planira.

P.S. Zanimljiva jazz obrada.

Šta je to klasični liberalizam? Manifest Borislava Ristića i Ivana Jankovića

septembar 6, 2009 by

Šta je to klasični liberalizam i ko su to klasični liberali? Uobičajeno shvatanje je da je klasični liberalizam samo politička doktrina koja definiše granice upotrebe sile protiv slobodnih akcija pojedinaca. Te granice su veoma rigidne i obeležavaju razdaljinu između vaše pesnice i tuđeg nosa. Funkcija države, koja ima monopol na legitimnu upotrebu sile, definisana je istim načelom – zabranjena je upotreba nasilja protiv nenasilnih akcija individua. To je funkcija države „noćnog čuvara“ i na tome se priča obično završava. To bi bila jedna sasvim pitka doktrina, ali i umnogome naivna.

Prema ovom shvatanju, klasični liberalizam ostaje naprosto „negativna“ politička teorija, koja nam ne pruža nikakav skup rukovodnih načela za moralne akcije ljudi, koja ne poseduje svoju ideologiju, koja je potpuno lišena svih natruha tradicije, kulture, svih katalaktičkih institucija društva. Klasični liberalizam, kaže se, ne može raspaliti ljudsku maštu, ne podstiče žar vere, ne pruža čoveku nikakav ideološki oslonac. Za liberalizam se ne gine. On je idološki i vrednosno neutralan, on pruža samo zakonski okvir koji „negativno“ definiše slobodu. Sve ostalo je prepušteno legitimnim sklonostima, uverenjima i željama svakog ponaosob. Liberalna država pruža „utopijski okvir“ za najrazličitija utopijska stemljenja pojedinaca ili grupa. Da li je to baš tako?

Najpre, metafora o pesnici i nosu je zanimljiva, ali treba imati u vidu ko je njen autor i u kom kontekstu je formulisana i izrečena. Autor je J.S. Mil, „liberal“ – precizno bi bilo reći social-liberal ili social-demokrata – koji je svoju filozofiju formirao pod uticajem romantičarskih pesnika i svoje žene komunistkinje, i koji je ove romantičarsko-revolucionarne fantazije naprosto nakalemio na jedan osiromašeni i deformisani koncept klasičnog liberalizma. Za njega je, naime, liberalizam više značio ono što znači za današnje libertene, nego za stare, klasične liberale – podrška i ohrabrenje raznim manjinskim, snobovskim životnim stilovima, etos samoizražavanja i samospoznaje, privatni moral umesto tradicionalnog, podršku sindikatima, državi blagostanja i svakoj vrsti „socijalnih reformi“, skoro do čistog socijalizma. Njegova filozofija je kombinacija snobističkog uzdizanja aristokratije i nezavisnosti duha, za odabrane, naravno, i kolektivističkog „sentimentalnog humanizma“, oličenog u paternalističkoj socijalnoj državi, rukovođenoj od strane elite – za stoku.

Nozikovo shvatanje o državi kao „okviru za različite utopije“, samo je modernizovana verzija i derivat milovskog libertenizma, prilagođena posthipijevskom weltanschauungu, koji još miriše na zagušljiva, nehigijenska kulturna isparenja 1960-ih. Nozik hoće da ubedi hipika da je laissez-faire idealno okruženje za njega, u kome slobodno može da izrazi svoju idiosinkraziju. On želi da liberalizam učini moralno poželjnim, da se liberalizam svima po malo dopadne, tako što kaže da minimalna država znači pravi mali rajski vrt u kojem cvetaju svi cvetovi. “Anything goes”, to je ključni Nozikov argument za poželjnost liberalizma. On veruje da je žrtvovanje katalaktičkih društvenih struktura i tradicionalnog morala, koje su afirmisali klasični liberali kao kvintesecniju liberalnog učenja, mala cena koja se treba platiti da bi svi progutali neku formu liberalizma. Smatrao je da u tom poslu neće biti mnogo mrtvih. Ali, to ne biva. Nije čudo da moderni socijalistički mejnstrim kao liberalizam bio u stanju da shvati samo Mila i Nozika, jer se oni izražavaju jezikom koji taj establišment razume, i dele njegove vrednosti i najširi filozofski pogled na društvo i tradiciju – atomistički kult nezavisnosti i individualizma. Kolektivisti su kanonizovali socijalističku libertensku verziju liberalizma, zato što sa njom dele sve ključne kulturne pretpostavke.

Ali, klasični liberalizam nije isto što i libertarijanski socijalizam po Milovom modelu, niti čak liberalna utopija nozikovskog tipa. Liberalizam ne raste u vakuumu; ogromna je iluzija verovanje da se moderna kultura smrti, amoralnosti, poslušnosti, neodgovornosti i parazitizma koju je inspirisala država blagostanja može prosto nakalemiti na minimalnu državu kao okvir za razne nihilističke utopije. Kultura kapitalacije kulture i morala je kultura koja prihvata i slavi tiraniju i zlo. XX vek je bio vek takve kulture, vek neograničenog divljanja „slobodnog duha“, „emancipacije“, „kolektivnog izbavljenja i samoispunjenja“, pa ipak je to bio vek kukavičkog saginjanja „slobodnih duhova“ pred apokaliptičkim zlom i anihilacijom svega ljudskog i civilizacijskog, ili još ćešće – miropomazanja tog zla i anihilacije kao znaka neviđenog, eshatološki vrednog napretka u odnosu na dekadentnu civilizaciju! Mao, Staljin, Hitler, Musolini, nisu bili za veliki broj intelektualaca oličenje „đavola u istoriji“, kako bi rekao Kolakovski, već pronosioci ovozemljskog izbavljenja. Markuze je video novu revolucionarnu antropologiju u Maovoj kulturnoj revoluciji, Lukač i Sartr eshatološki prelom u Staljinovom sistemu. Američki progresivci su obožavali Musolinija, a mnogi i Hitlera sve do rata. Dakle, to je put kojim vodi Milov slobodni duh, okrenut protiv civilizacije, i to nije put kojim vodi klasični liberalizam.

Sloboda klasičnog liberalizma nema nikakve veze sa tinejdžerskim, romantičarskim, velferističkim, ili komunističkim fantazijama o ospoljenju i ostvarenju ljudskog sopstva u zlom svetu. Ona nije povlađivanje infantilnim predstavama o oslobođenju kao o svemoći pojedinca koji ima sve što želi, i ne odgovara nikakvom višem zakonu i poretku, osim sopstvene naduvene „individualnosti“. Liberalna sloboda je „sloboda pod zakonom“, kako kaže klasični liberal Hajek, i to u dvostrukom smislu. Sloboda je, s jedne strane, pod zakonom, jer predstavlja zaštitu pojedinca od države i nasilja drugih ljudi, ali, s druge, ona je i pod moralnim zakonom, tj pravilima ponašanja koja su se dugom istorijskom evolucijom osvedočila kao superiorna. Mi ne zagovaramo nikakvo „oslobođenje“ pojedinca od „predrasuda“, „diskriminacije“ i „socijalnog terora“. Mi naprotiv mislimo da su predrasude i diskriminacija važan deo slobodnog društva, i da je socijalni “teror” i zapt opštih pravila morala i dužnosti nezaobilazno oruđe uzgajanja čoveka dostojnog slobode.

Kako su samo stari klasični liberali to dobro znali! Spinoza je podržavao slobodu govora, ali „ne iz besa i mržnje, ili želje da se nametne neka promena samo na osnovu autoriteta govora“. Lok je zagovarao slobodu, ali ne i za „gledišta protivna ljudskom društvu, ili onim moralnim pravilima koja su neophodna za osptanak slobodnog društva.“ Tokvil je govorio da „nema slobode bez moralnosti, ni moralnosti bez vere.“ Berk je govorio da „nema nikakvih otkrića u oblasti morala, a da ih ne može biti ni u oblasti dobre vladavine, koja je bila jednako dobro shvaćena pre nego što smo se mi rodili, i da će ostati jednako dobro shvaćena i kad tišina groba potčini svojim zakonima naše žustro blebetanje“. U kakvom je mračnom kolektivističkom ćorsokaku završila evolucija kako opštih političkih shvatanja tako i samog liberalizma u poslednjim decenijama najbolje svedoči okolnost da gledišta slična ovim citiranim koja su izrekli klasici liberalizma, njihovi današnji tobožnji libertarijanski sledbenici opisuju samo kao mračnjaštvo i „konzervativizam“.

Navikli smo se možda i suviše da kao liberale slavimo ljude koji se dodvoravaju pojedincu i njegovim „pravima“. Ali, klasični liberali su oduvek mislili da treba govoriti o dužnostima, najmanje koliko i o pravima, da je odgovornost naličje slobode, a posebno danas kada su „prava“ postala samo izlizano retoričko oruđe kolektivizma, samo smokvin list prodaje ropstva po višoj ceni oslobođenja. Da bi slobodno društvo opstalo, mora da postoji čvrsta moralna infrastruktura koja pojedince čini nezavisnim, ali istovremeno i odgovornim. Nema slobode bez opšteg tradicionalnog okvira odgovornosti i samostalnosti. Olako obećanje razuzdanosti i svemoći koje kolektivizam daje modernom pojedincu, kroz uništenje ili labavljenje tradicionalnih „stega“ samo je uvertira i ukras tiranije kojoj ga zakonito vodi. Humanizam i briga moderne države za pojedinca i njegova „prava“ i „blagostanje“, samo su politički korektan izraz svođenja čoveka na kućnog ljubimca vlade i oruđe njene ideologije. Kako je Tokvil još rekao, moderna država hoće u svojoj beskonačnoj dobroti da liši pojedinca ne samo potrebe da radi, nego i da misli. Pojedinac bez uverenja, morala, poštovanja prema autoritetu, prema nasleđenim pravilima i tradicionalnim ustanovama je lak plen totalitarizma. Moralni poredak je armatura slobode, kao što je moralna anarhija atomiziranih pojedinaca armatura tiranije.

Zato svi totalitarci i kolektivisti hoće da unište društvo jer je društvo jedina zaštita pojedincu i njegovoj slobodi i jedina brana državi kao novom božanstvu. Ona zato mora po svaku cenu da uništi, unizi, prokazi, sve alternativne izvore lojalnosti i vrednosti koji sprečavaju atomizaciju; „nemaj drugih bogova osim mene“, kaže moderna država pojedincu. I zato totalitarci, u svim bojama, napadaju crkvu, porodicu, brak, privatnu svojinu, svetinju života, tradicionalni moral, čak tradionalne strandarde racionalnosti i znanja. Oni hoće svemoć države nad telom i nad intelektom jednako, i zato moraju da unište sve što jemči autonomiju i integritet i jednog i drugog. Oni čiste sebi put uništenjem društvene, spontano nastale, katalaktičke infastrukture civilizacije, a atomiziranom, ogoljenom pojedincu bacaju kosku kukavnog osećanja lažne svemoći, razuzdanosti, i „prava“ da bi svoju knutu lakše prihvatio, itd. Ta „prava“ su paradoksalno samo šifre za odsustvo prava, za mogućnost države da ruši slobodu u ime slobode, orvelovska retorička maska koja sve oštrije zabrane i kontrolu prodaje kao „proširenje“ same slobode.

Kada moderna hakslijevska država kaže „pravo na zdravstvenu“ zaštitu to praktično znači zabranu da se lečite kako hoćete, da imate lekara kojeg hoćete, da plaćate onoliko koliko hoćete tj smatrate da su vaše potrebe, zabranu da kupujete lekove kakve hoćete, i obavezu da čekate u redovima po državnim bolnicama koje plaćaju drugi – poreski obveznici. Kad se kaže „pravo na rad“, to znači zabranu da radite van sindikata ili obavezu nekog drugog da vama obezbedi posao. Kad se kaže „pravo na slobodno informisanje“, misli se na zabranu ili skup zabrana i ograničenja u pokretanju i vođenju novina ili televizija, u skladu sa time kako je država zamislila da informisanje treba da izgleda (zavisno od toga kako je zakonski „regulisala“ oblast informisanja). Kad se kaže „pravo na zdravu ishranu“, misli se na to šta je zabranjeno da se jede, tj da se prodaje kao štetno po zdravlje, recimo pomfrit ili kajmak. Kad se kaže „pravo na zdravu životnu sredinu“, misli se koje sve konkretne vrste zabrana korišćenja i proizvodnje energije će biti uvedene, i koja sve ograničenja ličnih sloboda ozakonjena (recimo, kakva kola ćemo moći da vozimo i kakve sijalice i frižidere da kupujemo).

Potpuna i apsolutna orvelovska inverzija istine se ogleda u tome što pod „pravima“ koja država mora da vam da, uvek se misli jedino i samo na zabrane koje država ima pravo da vam nametne. Dostojevski je u tom smislu fundamentalno pogrešio: umesto njegove krilatice „Ako nema Boga sve je dozvoljeno“, prava istina danas glasi pre „Ako nema Boga sve je zabranjeno“. „Prava i slobode“ su postale mamac i kodna reč. Razuzdanost i narcizam samo sluškinje i poltroni tiranije.

Društvo bez moralne infrastrukture i u anomiiji ne može opstati. Zato je danas toliko snažna tiranija političke korektnosti, pošto je ona državni supstitut za tradicionalne moralne standarde i vrednosti. Svojim propisima ispravnog ponašanja pod firmom “političke korektnosti”, država želi da zameni tradicionalnu ulogu katalaktičkih društvenih struktura konkurišući im, i pokušavajući da odozgo nametne obrasce socijalizacije i unese predividivost u ljudsku komunikaciju. Totalitarci forisraju političku korektnost jer ona omogućava puki opstanak istog onog društva kojim oni hoće da vladaju – a to je slabo i institucionalno razoreno. Totalitarizam, to znači konačni trijumf države nad društvom, potpuno prožimanje svih pora društva totalitanom ideologijom i nestanak svih tradicionalnih institucija. Otuda rituali i tabui komunističkog obožavanja vođa, poseban, veštački ideološki jezik, posebna vrsta čistunstva i asketizma. Ali, ne zaboravimo – otuda i redefinicija morala po kojoj je odanost vođi i ideologiji najviša moralna dužnost, veća od dužnosti prema istini, tradicionalnom moralu ili čak bližnjima.

Otuda je, s druge strane, u današnjoj verziji plišanog totalitarizma toliko važno poštovati ekološke tabue, ne nazivati teroriste pravim imenom, govoriti uvek on-ona, gasiti sijalice kad vam ekološki talibani kažu da treba, ne kupovati u Wall Martu… Kad nema autentičnog moralnog gesta kao znaka raspoznavanja i socijalizacije, kad nema strogog zahteva individualnog moralnog integriteta kao izraza vrednosti osobe, kao nadomestak, kao štaka, dolazi politička korektnost osobe, njena revnost u poštovanju zadatih ideoloških tabua i rituala. Kao što je dobar socijalistički građanin bio ne dobar čovek u starinskom, pretpotopskom smislu, nego uzoran član partije koji dobro sluša i ne pravi probleme, tako je i dobar građanin Vrlog novog sveta, ne moralni pojedinac s integritetom, nego revnosni ekološki zombi koji kupuje u platnenim torbama, ne jede meso i spašava planetu helijumskim sijalicama.

Redefinicija morala i individualne ljudske vrednosti koju je doneo politički totalitarizam XX veka je možda najdramatičnija promena našeg vremena, i možda jedini istorijski novum. Tradicionalno je crkva smatrana čuvarem moralnih vrednosti, i zaštitnikom poretka koji omogućava civilizaciju. To su svi veliki liberali znali, a Hajek sjajno objasnio u nekoliko svojih knjiga, a najbolje u Kobnoj ideji. Ali, novina poznog XX i ranog XXI veka je to što moralno propadanje zapadne civilizacije prožima sve – od obrazovanja, preko nauke do same crkve. Često su razni pesimistički pisci XX veka uzimali ateizam kao izraz moralne propasti i dezorijentacije, od Dostojevskog do Ortege i Gaseta. Ali, problem je što u današnjem vremenu nije ateizam najjači izraz moralnog truljenja Zapada, nego nihilistička i cinička transformacija same vere! Ako bliže pogledate tu transformaciju, videćete dubinu te sekularizacije i ateizacije same religije. Religija, kao jedan od osnovnih bedema društva i zaštitnik duhovnosti u istoriji civilizacije, sada se odriče svojih duhovnih i transcendentnih stremljenja i počinje da u svoje kanone uvodi moralne uzuse političke korektnosti propagirane od savremene države. Nekada je bilo “Bogu Božije, ćesaru ćesarevo” – i pod tom firmom je crkva (bar u zapadnom svetu) bila čuvar katalaktičkog poretka od mešanja države – dok sada sama crkva propagira: “Božije ćesaru”. Kapitulacija je potpuna.

Ako pogledate, recimo, katoličku crkvu danas, ona je doživela transformaciju koja potpuno odslikava epohalni prelom od hrišćanskog morala ka besadržajnoj, postmodernoj političkoj korektnosti. Pre više od 1500 godina Vatikan je sastavio listu sedam smrtnih grehova koja je je bila neka vrsta moralnog orijentira za sve vernike. Ta lista uglavnom sažima osnove tradicionalne moralnosti slobodnog društva koja omogućava njegov opstanak: ne ubij, ne kradi, ne budi gord, ne vrši preljubu i takve staromodne, dosadne stvari. Ali, više nije tako. Katolička crkva je zaključila da mora krenuti ukorak s vremenom, i da se sa tom starinskom moralnom gnjavažom ne može daleko stići u očuvanju ili vraćanju moći nad ljudskim dušama u XXI veku, pa je rešila da se posle 1500 godina „modernizuje“. Prošle godine je Vatikan izdao listu novih „smrtnih grehova“, i oni na potpuno komičan način odslikavaju praznoverice moderne sekularne levice: jedan od novih, pomodnih „smtrnih grehova“ je preterano bogaćenje i „izazivanje siromaštva u svetu“. Ovo kao da je smislio moveon.org ili Noam Čomski a ne institucija koja traje dva milenijuma. To više nije starinsko „srebroljublje“ koje je štetno jer predstavlja prekršaj protiv individualnog morala i lični moralni sunovrat vernika, već moderna, politički korektna litanija da se „bori protiv siromaštva u svetu“ i „pokaže društvena odgovornost“. Crkva ne osuđuje srozavanje ljudske duše u preteranom materijalizmu i pohlepi, obraćajući se pojedincu, već pruža nadri-teoriju ekonomskog rasta i raspodele, prepisanu od antiglobalističkih piskarala. Papa postaje politički sledbenik Naomi Klajn i Majkla Mura, a ne duhovni učitelj Hristovog moralnog creda. Zatim, tu je genetsko modifikovanje, kao smrtni greh (vidimo da je i Žoze Bove izvršio određeni uticaj na novog pontifa), što je takođe vrlo humanistička doktrina, jer treba objasniti ovima u Africi i delovima Azije da je bolje da pomru od gladi, jer superiorna genetski modifikovana soja i kukuruz nisu po „božjoj volji“. Ako ste mislili ste da je životna sredina zaboravljena, pogrešili ste. Vatikan je jedan od jačih centara kampanje protiv globalnog zagrevanja. „Zagađivanje životne sredine“ je još jedan pomodarski „smrtni greh“. Objašnjenje je da čovek ubrzano menja okolinu i kvari božje delo. Divno, u tom slučaju prokletstvo čovečanstva je počelo sa izumom točka i vatre, te kultivacije useva. Da bismo udovoljili „moralnoj“ ljudožderskoj viziji katoličke crkve u 21 veku trebalo bi da se vratimo iza mlađeg neolita kad je počinjen istočni greh protivu životne sredine pronalaskom zemljoradnje (a možda i pre, kad je pronađena vatra).

Neobrazovanje, duhovna lenjost, odsustvo bilo kakvog rafinmana i stila, podleganje najprostačkijim i klišeima sekularne radikalne levice, to je tužna slika „moderne“, politički korektne, „zelene“ katoličke crkve. Umesto svoje litanije kroz „svedočenje“ božjeg prisustva kojim će ohrabirti pojedinca da otelovi neprolazne moralne naredbe stare dve hiljade godina, Crkva usvaja najbesmislenije klišee i najizanđalije litanije levičarskog radikalizma: „bogati postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji“ i „životna sredina je sve ugroženija“. Rimski papa govori o „lošim posledicama globalizacije“ protiv kojih će on da se bori svojim novim „smrtnim grehovima“. Nedostaje samo neki napev o „socijalnoj odgovornosti“ korporacija pa da zvuči kao neka haranga na antiglobalističkim skupovima. Grešniče, uvedi samoupravljanje u firmu da te Sveti Petar ne prosledi u pakao… Umesto crkve moralnog biča, imamo crkvu koja „podiže svest o izazovima i društvenim problemima“. Umesto da se odupre pomodarstvu, i da od vernika traži da se pokore najstrožim moralnim tabuima nasleđenim kroz vekove ako žele da pripadaju Crkvi, crkva se pretvara u levičarski NGO koji povlađuje političkoj korektnosti i narcizmu modernog zelenog zombija, pokušavajući da povrati moć otvorenim politiziranjem i dodvoravanjem bezbožničkoj javnosti.

Mogla bi nam se uputiti kritika da ovim nedopustivo klasični liberalizam svodimo na „konzervativizam“ i lišavamo ga njegove individualističke i slobodarske supstance. Liberali koji hoće strožu crkvu! Ali, taj prigovor počiva na nerazumevanju kako istorijskog konteksta, tako i teorijskih osnova liberalizma. Liberalno društvo može da opstane samo u vrlo „socijalno neliberalnom“ okruženju. Pomama prava i sloboda i nadasve „emancipacije od društvenih stega“ bili su bojni pokliči moderne demokratije pod kojima je sloboda pojedinca dovedena u pitanje. Predvorje i ideološki arsenal totalitarizma! To je paradoks koji mnogi savremeni „libertarijanci“ nisu u stanju da vide, u svojoj zaslepljenosti patetičnim, sentimentalnim milovskim libertinizmom, ali koga su klasični liberali oduvek bili svesni. „Individualizam“ je zastava pod kojom je socijalizam umarširao u zapadnu civilizaciju i razorio je velikim delom. XX vek liči na jedno sablasno ispunjenje Berkove proročke vizije o onome što je nagovestila francuska revolucija – poplavu slugeranjstva, poslušnosti i uzidizanja tiranije i zla, koji idu ruku pod ruku sa najvišim filozofskim proklamacijama „oslobođenja“ i „emancipacije“. On je govorio o francuskoj revoluciji kao o jednom danu krvavih orgija gde puk dobija iluziju da je „slobodan“ jer može da giljotinira kralja, iluziju koja se plaća večitim ropstvom koje sledi narednog dana. Sloboda je uvek zvučala najsladunjavije u ustima tirana i totalitaraca.

Najradikalniji i istovremeno misaono najsnažniji savremeni „libertarijanci“ vraćaju se starom nauku klasičnog liberalizma, veri u moralnu tradiciju i socijalni konzervativizam starih liberala, ideju Loka i Smita, Hjuma i Berka, Tokvila i Lorda Ektona. Američki filozof i ekonomista nemačkog porekla Hans Herman Hope objašnjava da je propast klasičnog liberalizma došla zbog njegovog ukrštanja sa demokratijom i da je „hijerarhijsko društvo, zasnovano na političkom primatu nekolicine sa izuzetnim postignućima“ bolja osnova očuvanju slobode nego demokratija, i čak razjašnjava mnoge prednosti tradicionalne monarhije u odnosu na demokratiju u pogeldu očuvanja slobode pojedinca. Valter Blok, ekonomista austrijske škole i anarhistički libertarijanac zvuči pre kao Tokvil ili Berk, nego Nozik: „Za mene sada religija predstavlja jednu od poslednjih velikih nada za društvo, pošto je to jedna od glavnih institucija koja se i dalje bori protiv prevelike i prenaduvane vlade“.

U sumiranju osnovne poente klasičnog liberalizma, juče, danas i sutra, možemo se samo vratiti starom Berku, i parafrazirati ga – nema otkrića u oblasti morala, nema otkrića u oblasti dobre vlasti, nema slobode za neprijatelje slobode, nema demokratije, „prava“, ni traganja za najboljim društvenim uređenjem, ako hoćemo slobodnog pojedinca, razvijenu, sofisticiranu civilizaciju i trajne osnove za njen napredak. Sve su stvari u moralu i politici otkrivene. Uglačala ih je, kako je rekao stari klasični liberal 17 veka, ser Edvard Kouk, „kroz sito pokušaja i pogreške, mudrost najobdarenijih ljudi u mnogim sledovima epoha“. Nama je dato da čuvamo, i branimo, i možda obnovimo što je oluja kolektivističkog nihilizma porušila. Ne da „stvaramo“, jer je sve što vredi opstanka već stvoreno. I to je klasični liberalizam.